Stevan Kostić: Srbi u Hrvatskoj polako nestaju

U KATARU, čini se, nikada nije bilo vrelije nego ovih dana. Slike koje dolaze do nas su prilično maglovite, ali je jasno da su ljudi koji tamo žive uplašeni zbog najava da bi ovo moglo da bude novo ratno žarište. Stevana Kostića je u zemlju beduina i milijardera novinarski nerv odveo još krajem prošle godine. Novinar "Oko magazina" (RTS 1) želeo je da prikaže ekonomsku istoriju bisera Persijskog zaliva, od otkrića nafte i gasa sedamdesetih godina 20. veka do danas.

- Promene koje se negde dešavaju za dva veka tamo su se desile za 20 godina - kaže Kostić. - Zamislite kako se menja život nomada naviknutih da se sele u pustinju i žive u šatoru, a onda odjednom dođu do mnogo novca. Ali oni su se trudili da nam pokažu da im je od naglog bogaćenja važnija tradicija. Meni je, recimo, najzanimljivija bila trka kamila.

Život kroz spregu ekonomije i istorije česta je tema Kostićevih priča. U međuvremenu je gledaocima "Oko magazina" priredio i dokument o sudbini Slobodana Penezića Krcuna.

- Reč je o jednoj od najkontroverznijih ličnosti novije srpske političke istorije. Mač revolucije koji se surovo obračunavao sa "narodnim neprijateljima", prvi policajac Srbije, modernizator Užica, poznanik glumaca, pesnika, borac za slobodu u umetnosti, čovek koga će smrt odvesti u legendu, i kome će, možda baš zbog toga, Srbi učitavati ono što on možda nije bio. Zanimljiva mi je bila i priča o Ratku Draževiću, Krcunovom savremeniku sa sličnom sudbinom, udbašu koji je stvorio srpski Holivud - otkriva novinar.

* Radili ste i dokumentarac "Oluja, kolona duga vekovima" koji je izazvao "oluju" u dušama gledalaca RTS. A u vama?

- Bilo je teško obilaziti mesta koja su danas pusta, a nekad su tu živeli ljudi. Često se čuje da su se vratili samo stariji koji tu žele da žive do kraja života. Mlađi povratnici se bore protiv te rečenice, ona ih nervira, ali iz onoga što smo mi videli, takvih je veoma malo. Predeli su danas i ekonomski devastirani, posle 1995. mladi su donekle sredili svoje živote u Srbiji, Bosni, Australiji, Kanadi, Nemačkoj. I mada nisu ni tamo najsrećniji, teško da bi ih nešto nateralo da se vrate. Dođu preko leta, obiđu kuće ili nekog ko možda tu živi, ali mislim da srpska zajednica u Hrvatskoj polako nestaje.

* Posle toga je nastao vaš autorski serijal "NDH: Strah, ponor, muk". Koliko je bilo teško - novinarski i ljudski - proći kroz ove predele (Jasenovac, Jadovno...) i saznanja o njima?

- To je bio prvi dokumentarac koji sam potpisujem. I zaista je bio veliki izazov raditi temu koja je mnogo puta obrađivana i smestiti je u samo tri dela. Urednik Nenad Lj. Stefanović, na čiju ideju je film i nastao, smatrao je da zaslužuje da ide u večernjem terminu. To je za mene bila velika stvar. Međutim, mnogo teži je bio ljudski deo. Priprema od nekoliko meseci je bila mnogo mučna - dok sam čitao, slušao svedočenja, naknadna tumačenja događaja iz NDH. I bilo mi je neprijatno da na tome gradim karijeru.

* Koliko su preživeli logoraši bili voljni da sa vama podele svoju prošlost?

- Bili su veoma voljni, iako imaju oko 80 godina. Moj najjači utisak je što oni zapravo nikada nisu ispričali svoju priču na pravi način, za razliku od žrtava Holokausta. U Jugoslaviji je u prvom planu bio taj revolucionarni narativ, slavile su se partizanske pobede protiv okupatora, vojnici, revolucija, a ove strašne sudbine nisu baš mogle da se čuju. Neki od sagovornika su mi govorili da je čak bilo sramota reći da si bio u logoru. Onda su došli novi ratovi, i njihove priče su proglašene za propagandu ili su zloupotrebljavane. Možda je tek u poslednje vreme počelo da se govori o tabuima Drugog svetskog rata. Neki stariji su mi rekli da je ono što su videli u filmu za njih bilo novo, a mlađi nisu mogli da poveruju u sve to. Jer ono što je tamo rađeno ne može da shvati čovek današnjice. Gotovo da izgleda neverovatno da je bilo dečjih logora. Tragedija je što su mnoge žrtve NDH u međuvremenu umrle.

* Bavili ste se i fenomenom zvanim "Alojzije Stepinac"?

- Emisiju o njemu sam radio pre onih mešovitih verskih komisija i varnica. Želeo sam da čujem i one koji smatraju da Stepinac treba da postane svetac i one koji misle da je bio zločinac. Kada govorimo o nekoj ličnosti u "Oko magazinu", trudimo se da na osnovu njihovog života objasnimo istorijske okolnosti. To sam pokušao i preko Stepinca, za koga je još od šezdesetih, kada je umro, u Beogradu i Zagrebu postojala ta dilema - zločinac ili svetac. Bilo je još priča o ljudima i epohi, kao što je ona o Fikretu Abdiću, čoveku preko koga su se lomili socijalizam, raspad SFRJ, rat u Bosni, suđenja za ratne zločine, tranzicija. Danas je on najstariji načelnik jedne opštine u BiH.

I KOŠARKAŠ ZA APLAUZ

* ZAŠTO je emisija o košarkašu Nikoli Jokiću izazvala najviše reakcija publike od svega što ste dosad radili?

- On je jedan od najneobičnijih košarkaša sa ovih prostora. Bucmasti momak iz Sombora se još kao dete igrao košarke, ali nikad nije bio njen rob. U emisiji se vide taj neverovatan talenat i način na koji igra, kao što se igralo nekad, u jugoslovenskoj školi. Uspeo je u najjačoj ligi na svetu, iako su mnogi predvideli da će se vratiti posle mesec dana zbog toga što neće imati snage da trči. Možda je Nikola Jokić primer za to da kalupi više ne prolaze, da igrači koje svet pravi za En-Bi-Ej više nisu zanimljivi. Zato je on poseban.