Aleksandar Gajšek: Hilandar me je promenio

TE čudesne 1996, kada je imao 24 godine, Aleksandar Gajšek našao se na najvećoj raskrsnici života. U njemu se tada pojavila neverovatna žeđ za istinom, pa je u jednom trenutku pomislio da će ili poludeti ili će se promeniti. Tražio je odgovore i u raznim knjigama, ali ih nije pronalazio, sve dok nije dobio poziv da ide na Hilandar. Posle sedam dana, koliko je proveo tamo, u njegovom životu više ništa nije bilo isto! Ubrzo posle toga osetio je konačno da je na putu koji ima smisao. To iskustvo i mnoga druga koja je kasnije doživeo uticala su na to da jednog dana pokrene serijal "Agape", koji i danas privlači ogromnu pažnju publike.

* Od emitovanja prve emisije prošlo je 12 godina, što je veliki uspeh za ovako retke TV formate koji se baziraju na ozbiljnim temama. U čemu je tajna njegove dugovečnosti?

- Ne prestajem da se čudim, evo, i danas, da je emisija toliko gledana, jer sam svestan da teme koje obrađujemo nisu baš komercijalne, možda čak ni pristupačne nekoj široj publici. Ali ako postoji neka tajna, to je na prvom mestu učešće akademika Vladete Jerotića, jer bez njega ovaj serijal nikada ne bi bio ono što je danas. Prvenstveno zbog toga što on govori jednostavnim rečnikom, koji je zanimljiv i razumljiv i nekome ko nije visokoobrazovan. Tajna uspeha su i svi ti divni ljudi koji su prodefilovali, svako od njih ima ogromnu specifičnu težinu, veliko životno i profesionalno iskustvo koje su pristali da podele s nama.

* Misija od početka serijala vam je da približite veru narodu. Da li ste uspeli da je ispunite?

- Možda to i jeste bio cilj, ali nikad ga nisam tako definisao. Savetovati drugog čoveka da radi bilo šta u životu je, po mom mišljenju, neverovatno odgovoran zadatak. Više sam bio za to da zajedno promišljamo životne tajne i da vidimo šta o njima govori i hrišćanstvo. Hteo sam da otkrijem da li tu još postoji odgovor za probleme savremenog čoveka. I eto, do sada smo videli da to što su nam preporučivali pre hiljadu ili dve hiljade godina još stoji, da to nije muzejska vrednost koja samo podseća na stare i slavne dane i da ako čovek živi na taj način i te kako oseća blagodet. Jedan od najlepših komplimenata dobio sam upravo od koleginice koja mi je rekla da je primenila ono što je akademik Jerotić rekao u emisiji i da joj je krenulo nabolje.

* Osim vere, u serijalu promovišete i druge vrednosti poput braka, porodice, ljubavi, vaspitanja... za koje imamo sve manje vremena. Kako rasporediti prioritete u životu?

- Znate sve to zahteva žrtvu - da se odreknemo našeg ega i na neki način prilagodimo tuđoj volji. A kruna svega je upravo to kada čovek počne da živi za drugoga i da oseća radost zbog toga. Ta ljubav za kojom mi čeznemo je ekvivalent one koju smo dali. Ali da bismo je dobili, prvi moramo i da je damo. Kada biste napravili jednu svetsku anketu u kojoj biste pitali šta je suština života, odgovor većine bi sigurno bio ljubav. A zašto je tako malo ima u svetu, to je već drugo pitanje.

* Koje mudrosti vašeg stalnog gosta profesora Vladete Jerotića su vam najviše pomogle da ostanete na dobrom putu?

- Mislim da nije postojala tribina ili predavanje da on nije iskoristio da kaže: "Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi". To je jedna od najboljih formula za put koji pominjete. Još jedna njegova mudrost koja mi je takođe veoma važna je da je "čovek dat i zadat". Mi smo dati rođenjem, genetikom, socijalnim okruženjem i tu nemamo šta da menjamo, ali u zadatosti i te kako imamo. To znači da svako od nas ima neko naznačenje, neki savršeni lik koji bi trebalo da ostvari. Važno je da uz Božju pomoć prepoznamo naš talenat koji smo dobili i onda da krenemo da ga razvijamo. Što smo udaljeniji od našeg savršenog lika, to nas više prate depresije, strahovi, osećanja besmisla... Otud i ta krivica koja nas proganja i ona nije loša, jer nas stalno opominje da nismo na dobrom putu.

* Kako izgleda slika jednog Uskrsa u vašem domu?

- To je nastavak tradicije koja je oduvek postojala u našoj kući. Nekad sam uživao kao dete, a sada i kao roditelj. I zaista mi je puno srce kada vidim da ćerkice pomažu baki, mojoj mami Milici, u kuhinji da zajedno naprave svečani ručak, a i kako ulože sav svoj dar u ukrašavanju jaja. Ali nikako ne smemo da zaboravimo da se Vaskrs kao i svaki drugi hrišćanski praznik najpre slavi u crkvi. Mi već godinama odlazimo na liturgiju u Manastir Svetog arhangela Gavrila u Zemunu gde se svi porodično pričestimo.