Gordan Mihić: S Nemanjićima sam ostvario san!

OŽIVLjAVANjE istorije i sudbina naših predaka za scenaristu Gordana Mihića nije samo čin umetnosti i ispravljanje skoro neoprostive greške zanemarivanja značaja naše prošlosti, već i događaj od važnog društvenog značaja - upoznavanje sa korenima našeg bića, saznanje o hrabrosti i ostvarivanju velikih, zanosnih ideja o slobodi i pravdi, o davnim dostignućima, bez kojih nas ne bi bilo i, naravno, saznanje o greškama, zabludama i pogrešnim putevima... Prosto je neverovatna činjenica, ističe, da skoro ništa, osim retkih i časnih izuzetaka, nismo činili na tom polju, i pored uzbudljive, bogate istorije, dok su drugi skoro ni od čega pravili epopeje kojima su uspevali da osvajaju publiku širom sveta.

- Kad ovo govorim, nipošto ne mislim, niti bih napravio ijedan korak u tom pravcu, da od naše istorije treba praviti mitomanske projekte sa idealizovanim junacima i zbivanjima. Naprotiv, ti junaci treba da budu ljudi od krvi i mesa, sa vrlinama i manama koje ih čine realnim i bliskim nama, današnjim ljudima - kaže Mihić.

* Snimanje dugo očekivane serije o dinastiji Nemanjića, koja se radi po vašem scenariju, počelo je krajem marta. Da li sve ide po planu i kakvi su vam utisci do sada?

- Sve ide po planu. Ekipe autora, glumaca i organizacije izuzetno su motivisane i daju sve od sebe da ovaj nesvakidašnji projekat uspe na najbolji mogući način. Pripreme su trajale nekoliko meseci, razrađeni su svi elementi koji treba verno da dočaraju epohu Raške, Huma i Zete, srpskih zemalja koje je Stefan Nemanja ujedinio pre osam vekova... Kostimografi i scenograf imali su posebno težak zadatak, da ne govorim o kameri, tonu i muzičkoj pratnji. Inače, ja ne idem na snimanja svojih TV serija i filmova, ali sam jednom, u pripremnom periodu, otišao da obiđem ekipu i bio sam fasciniran time s koliko se pažnje, znanja i preciznosti rade najistančaniji detalji odeće, obuće, oružja, oklopa, kaciga, stambenih prostora, dvorova vladara i staništa običnih ljudi... U seriji nije reč samo o našoj zemlji, našim ljudima i našoj vojsci, već o dvorovima i vojskama Vizantije, Nemačke, Venecije, Vatikana, Bugarske, Ugarske, krstaša iz raznih krajeva Evrope. Posebna briga i pažnja biće posvećena snimanju u crkvenim zadužbinama Nemanjića, od Hilandara, Žiče, Studenice, do Đurđevih stupova, Crkve Pokrova Presvete Bogorodice, Hrama Svetog Petra i Pavla... Neće se propustiti ni prilika da se prikažu prvi mali ali moćni gradovi, zatim poprišta sudbonosnih bitaka, velikih pobeda i velikih stradanja, a paralelno s tim i scene svakodnevnog života, radosti, veselja i tuga, igara, narodnih običaja, prvih glumačkih i zabavljačkih trupa.

* Budući da ste kao scenarista okarakterisali svaki lik u ovoj priči, da li ste zadovoljni podelom uloga?

- Pisac, dok piše scenario, ne može a da ne zamišlja ko bi od glumaca mogao da tumači njegove likove... On ima svoju viziju, svoj film u glavi, i to mu pomaže dok piše, ta iluzija stvarnog života, fizičkog i duhovnog izgleda. Mogu da pomognem, ali, u principu, ja se nikad ne mešam u resor reditelja. On će raditi sa glumcima, on zna šta i kako od koga može da dobije, i to je prava i za mene jedina moguća podela zaduženja. Reditelj Marko Marinković izuzetno dobro zna svoj posao i to je već dokazao više puta u svojim dosadašnjim serijama.

* Rad na sličnom scenariju započeli ste pre 30 godina, kada ste prvi put pokušali da realizujete film o Nemanjićima. Kroz šta ste sve prošli dok ste pisali o prvim srpskim vladarima? Šta vas je najviše inspirisalo da radite ovaj projekat?

- Još kao dete zavoleo sam istoriju, možda i zato što sam u maloj, dalekoj školi, u Sokobanji, imao profesora istorije Đurišića, koji je umeo izuzetno upečatljivo da priča i tumači davne događaje, kao da su se juče desili, sa uzbudljivim opisima ljudi, predela, sudbina... Priča o prvim Nemanjićima još tada me živo zanimala, ali u doba moje mladosti više su tražene neke druge teme, i bilo je pravo čudo ako bi se pojavilo nešto iz srpske istorije. Taj moj prvi projekat zvao se "Rađanje", nije ugledao svetlo dana, ali ga nisam zaboravio, i kad je RTS raspisao anonimni konkurs na temu Nemanjića, odmah sam ponovo prionuo na rad. Međutim, imao sam materijala samo za jednu epizodu, a trebalo je napisati dvanaest, ukupno 500 strana. Posao je, dakle, bio više nego zahtevan i neizvestan jer je postojala mogućnost da žiri ne odabere moj rad. Za scenario koji sam pisao stavio sam šifru "Snovi" i - snovi su se ostvarili.

* Kažete da je to vreme, pre 800 godina, bilo umnogome isto kao i danas. Da li će nam ova priča iz naše perspektive biti još jedna lekcija i potvrditi nam da se istorija ponavlja?

- Ponavlja se, uvek, jer ljudi su ljudi i sudbinska pitanja ljudi i država uvek su ista. Mi ponovo stvaramo državu, borimo se protiv uticaja velikih sila, imamo probleme sa susedima, međusobno se svađamo, ali malo šta učimo od istorije i predaka, jer smo dugo odstranjivali prošlost, nismo upoznavali nove generacije s povestima o nastanku prvih srpskih zemalja, prvim vladarima, njihovim uspesima i mukama, njihovim putevima i stranputicama, dobicima i gubicima, željama i nadama, hrabrosti da se izdrži i opstane.

* Kada ste rekli da ti ljudi nisu samo naši preci, već i naša braća, da su imali snove i strahove koje i mi posedujemo i da ste u tom smislu bili veoma mirni dok ste pisali, na šta ste konkretno mislili?

- Činilo mi se, često, da pišem o nama, danas.

* Da li ste razmišljali o tome da pišete o još nekom razdoblju naše istorije?

- Zanimao me i prednemanjićki period. Koliko tu uzbudljivih priča ima, šta bi se od toga moglo snimiti, to je prosto neverovatno.

*Vaše serije od pre 30 godina i danas su veoma gledane.

Po čemu se razlikuju priče koje su se snimale ranije od ovih koje gledamo danas na malim ekranima? Koja je to mantra postojala nekada, a sada kao da je nestala?

- Bila su druga vremena, u svakom pogledu, drugi metodi rada... I "Kamiondžije", i "Sivi dom", i "Zaboravljene" i "Gore-dole" radio sam bez ikakvih produkcionih problema, prosto, nije se nikad postavljalo pitanje hoće li biti novca za snimanje. Konačno, o tom vremenu govori i podatak da sam ja, do svoje tridesete godine, imao deset igranih filmova i tri TV serije, da smo samo dvadeset godina posle rata snimili "Kad budem mrtav i beo", "Buđenje pacova", "Vrane", "Tople godine"... u režimu koji je bio jednouman, totalitaran i tako dalje. A onda je došla - sloboda. I zato je Branko Miljković ispisao one bolne stihove - "Da li će sloboda umeti da peva / kao što su sužnji pevali o njoj."

* Do sada ste napisali 50 filmova i 18 televizijskih serija. Koji su vam omiljeni junaci iz tih priča?

- Omiljenost određuje publika, gledaoci... Piscu su svi likovi važni i bliski, jer inače ne bi mogao uverljivo da ih prikaže... A kad smo već kod omiljenosti, tu izuzetno važnu ulogu imaju glumci. Kad sam bio dete, i kad smo svake večeri jurili u bioskop (zvao se "Ton bioskop OZREN, u tri čina"), filmove smo pamtili samo po glumcima i glumicama. Taj dečji pristup ima i publika širom sveta - ne umanjujući značaj scenarija i režije, ljudi se vezuju za filmove preko tumača glavnih ili sporednih uloga. I danas se sećam, kad je reč o sporednim ulogama, koliko je bio omiljen glumac koji je u vesternima iz pedesetih i šezdesetih prikazivanim u "20. oktobru" igrao malog, simpatičnog zloću. U redu, voleli smo bezmerno Džona Vejna, Garija Kupera, Gregorija Peka i Glena Forda, ali kad se pojavi Ćora (Džek Elam, prim. aut.), sala bi eksplodirala od oduševljenja.

* Kada biste pisali scenario o današnjem vremenu, kako biste ga nazvali?

- Po onome što se događa u svetu, prepunom vladavine brutalne sile, nepravde i bede, naziv bi bio "Dnevnik uvreda 2017".

*Pred nama je Uskrs, najveći hrišćanski praznik. Kako ga vi dočekujete i slavite u svom domu?

- Kao i svake godine, uz molitve za mir, zdravlje i spokoj.