Nela Mihailović: Biram gde glumim

NELU Mihailović možemo videti u pozorištu, na filmu, televiziji. Dostojanstveno brodi scenom već decenijama, ne gubeći na ozbiljnosti i integritetu. Donedavno smo je gledali u reprizi serije "Stižu dolari", a već neko vreme bliska nam je kao Sofija Dunđerski, Lenkina majka, u seriji Santa Maria della salute, Zdravka Šotre. Primećujemo da je sve češće u toj ulozi, pa je pitamo kako joj to godi:

- I pre nego što sam postala majka, igrala sam ih. U seriji "Stižu dolari" prvi put sam bila majka, i to studentkinje, iako sam tada imala 33 godine. Bilo je dileme da li mogu to da iznesem, ali imam lice koje je vrlo prilagodljivo i lako može da se transformiše, frizurom pre svega, i određenom šminkom. Mogu se "postariti" i uozbiljiti toliko da publika može da poveruje u to, i uvek su verovali. Često pominjem da sam, kada su me pitali zašto prihvatam da igram tetke i majke, rekla: "Zato što kad hodam ulicom i neko mi priđe, prva rečenica koja se i dan danas izgovara je 'Jao, što ste vi mladi u prirodi i lepi'". Veoma to volim da čujem i zato igram te uloge (smeh). Mene su te role prosto nalazile. Nije mi žao što sam tako rano počela, posebno zato što je period između 30. i 45. godine vrlo nezgodan za glumice. Nisu više dovoljno mlade da igraju devojke, bogu hvala uvek ima mlađih, a ni dovoljno stare da igraju majke. Taj sam period na najbolji mogući način iskoristila, jer sam ih prihvatala.

* Kako biste opisali vaš rad sa Zdravkom Šotrom?

- Šotra je živa legenda televizije i filma kod nas, neko ko je obeležio i moje detinjstvo svojim serijama. Da je samo dve-tri stvari u životu uradio, bilo bi potpuno dovoljno, a ne čitav ovaj opus koji je napravio. Uvek mi je zadovoljstvo ali i čast da igram sa njim, da ga slušam kako kreira šta želi od mene kao glumice, kako pravi nešto novo i lepo. Na stranu što je jedan od reditelja koji vole glumce, posebno ga poštujem zbog toga. Takođe, ume da napravi dobru podelu, a kažu da je to pola posla.

* Televizija je najmasovniji medij, koliko god igrali u pozorištu, pre će vas ovako upamtiti gledaoci. Kakav odnos imate prema tome?

- Prihvatila sam to kao činjenicu i ono što nosi moj posao. Za života, koliko god puta budem u pozorištu izašla na scenu, ne znam da li će me videti toliko ljudi koliko me vidi tokom emitovanja jedne serije. Moj posao pre svega podrazumeva pozorište, kao najveću ljubav, mi se i školujemo za njega na FDU, ali i televiziju i film. Ovog poslednjeg nema mnogo, najskuplji je medij od svih, ali ima serija i mene u njima, što mi je otvorilo vrata široj javosti, vrata neke trenutne popularnosti. Naravno, drago mi je kad mi se obrate ljudi na ulici, pogotovo deca koja se vezuju za moje likove i dopada im se moj rad. Pamtim kad sam se kao dete vezivala za određene likove, sve mi je to bilo uzbudljivo.

* Vaša ljubav prema glumi ne splašnjava s vremenom?

- Najveća draž ovog posla je što ta ljubav nikad ne splasne, prema glumi i pozorištu, i što se uvek radujete novim ulogama. Naravno, danas imam mnogo manje premijera godišnje, jer postoje drugi prioriteti u životu, pre svega mislim na porodicu, i u finoj sam poziciji da mogu da biram i ne prihvatam sve što mi se nudi. Kad ste mladi, morate da prihvatate mnogo toga, jer ste željni iskustva i rada. Privilegija je što mogu da biram, pogotovo u ovom periodu kad je uloga sve manje, a glumaca sve više. Ali ovaj posao jeste trening, kilometraža koju nogama pređete na sceni ili ispred kamere. I uvek krećete od početka.

* Vi ste izrazito normalna osoba, kako se ostaje takav u ovim vremenima?

- Smatram to jednim od svojih najvećih kvaliteta, srećna sam i zahvalna što sam uspela da ostanem normalna u ovom poslu i u ovim vremenima. Nije mi to bilo teško, uvek sam znala šta želim. Ogromna je privilegija baviti se poslom koji volite i od koga uspevate da živite, a ono što mi je bilo još važnije od toga jeste da stvorim svoju porodicu, što sam i uradila. Uspela sam u osnovnim i najbitnijim stvarima u životu, zbog čega sam srećna. To su temelji na kojima funkcionišem i na kojima izdržavam neke teške i ne tako blistave trenutke u životu, pa i u poslu. Treba znati šta su prioriteti. Mnogo radim, za šta je moj suprug imao razumevanja, što je vrlo važno. Jer, kad ne bih radila svoj posao, ne bih bila tako dobra svojoj deci i obrnuto - da mi u porodici nije sve kako treba, svakako ne bih funkcionisala u poslu. Smešno je u Srbiji pričati o velikoj popularnosti i zvezdama. Glumci ovde žive običan život, osim što su izloženi javnosti. Imaju iste priče, isto plaćamo račune, isto se borimo. Kuvam i radim sve što prosečna žena radi, to mi je normalno, tako sam vaspitana, jer niko iz moje porodice nije bio iz ove profesije. Potičem iz normalne, zdrave srpske porodice, čije vrednosti prenosim na svoju decu.

* Već nakon pet dana poznanstva počeli ste da živite sa suprugom, kompozitorom Vladimirom Petričevićem. Kako to objašnjavate?

- Mislim da se to zove više sreće nego pameti, ili je reč o intuiciji. Nedavno sam komentarisala sa prijateljicama kako vaspitavati decu i zastupala sam stanovište da se uvek moraš dobro upoznati sa čovekom koga biraš za budućeg stalnog partnera. Nasmejala sam se odmah potom, jer, zamislite, to rekoh ja koja sam se za pet dana udala. Uvek sam govorila da ću se sigurno udati isključivo iz ljubavi, nisam imala neki drugi parametar, i tako se i desilo. Da je Vladimir zaista bio pravi čovek za mene, potvrđuje i to što će nam sada biti 20 godina braka. Ima i malo sreće u svemu tome, dobro su bile nameštene zvezde gore u trenutku kada sam ga izabrala.