OVIH dana na Prvom kanalu ruske nacionalne televizije počinje premijerno emitovanje TV serije, istorijske krimi-drame "Hotel Rusija", u kojoj naš Ivan Bosiljčić igra jednu od glavnih uloga. Snimanje je bilo krajem prošle godine, a popularni glumac dolazi u Beograd da 8. marta održi muzičko-poetsko veče "Par stihova za nas" u Madlenijanumu. Koncert posvećuje jednom sasvim posebnom ženskom biću - ćerki Nini.

- Ovi susreti su podjednako potrebni i publici i meni - kaže nam Bosiljčić. - Poezija i muzika brišu granicu između izvođača i slušaoca, lako se može desiti da se i uloge zamene. Nikad neću zaboraviti jedan događaj u Srpskom narodnom pozorištu. Treći put sam gostovao u Novom Sadu s muzičko-poetskom predstavom i u trenutku kada sam izgovorio prve stihove čuvene pesme Velimira Rajića "Na dan njenog venčanja", publika je uglas počela sa mnom da recituje. Pomislio sam da mi se učinilo i prestao sam da govorim, a hor ljudi je uglas nastavio "prosta ti bila moja ljubav živa"... Kasnije sam saznao da je profesor jedne srednje škole zadao đacima da nauče ove stihove. Doveo je u pozorište šest odeljenja, čitavu generaciju. I svi su recitovali. To je jedan od najuzbudljivijih pozorišnih momenata koje sam doživeo.

* Kada i kako je počela vaša ljubav prema poeziji?

- U poslednjim razredima osnovne, potom u srednjoj školi, otkrio sam neke velike pesnike. Zapravo, otkrili su mi ih nastavnica književnosti Milica Zdravković i profesorka Ružica Marjanović. Neverovatno je sa kakvim su entuzijazmom i sigurnošću ulagale u mene. Uz ljubav prema poeziji, naučile su me da je pedagogija mnogo više od deklamovanja školskog programa i pregledanja pismenih zadataka. Duboko sam im zahvalan.

* Koliko vam je prijala (ili smetala) nagla popularnost?

- Nikad nisam smatrao da se podrazumeva niti da mi pripada. Popularnost me je "zadesila" i uvek mi se činilo da me je pogodila slučajno. Napornim radom trudio sam se da je opravdam, nikad joj nisam do kraja poverovao. I ispostavilo se da je često samo opsena. Danas bude, sutra prođe.

LjUBAV * MAJKA, žena, kći - najdraža su ženska bića u vašem životu?
 - Svaka od njih me, na svoj način, nežno i molitveno uči ljubavi. Jer ljubav se uči, to je zadatak svakog od nas.

* Učestvuje li supruga Jelena Tomašević u izboru vašeg repertoara?

- Iako se čini da su naše profesije slične, ima mnogo razlika. Naša je odluka da se ne mešamo jedno drugome u poslovne izbore. To je i jedini način da Jelena dođe na predstavu, da potpuno objektivno i relaksirano uživa u mojoj igri ili da ja, kao svaka druga publika - uživam u njenoj muzici. Uvek smo tu da jedno drugom budemo podrška, ali se trudimo da poslovne probleme rešavamo van kuće. Naravno, ozbiljne i velike poslovne odluke koje se tiču porodice, kao što je bio moj odlazak u Rusiju, donosimo zajedno.

* Postoji li pesma koja je, kao na početku svake ljubavi i zabavljanja, bila samo vaša?

- Ima ih nekoliko. I sve ih izvodim na svom koncertu u znak sećanja na posebne momente u našem odnosu. Ovoga puta koncert ću posvetiti našoj Nini.

* Da li se publika u inostranstvu i ovde razlikuje?

- Ispostavilo se da ljudi svuda isto reaguju. Burno, celim bićem, od smeha do suza. Ključ uspeha ovakvog programa je da se izvođač ne pravi važan, da se ne trudi da "nadiđe" pesnika ili prevaziđe originalnu izvedbu neke kompozicije. Svakom slikom koju iznosim na sceni iskreno ispovedam neku svoju želju, radost ili sećanje. Ali tako da ne smetam ni pesniku ni muzici. I onda smo na sceni svi zajedno, niko nikog ne potiskuje i ne nadigrava. Nijedan stih, nijedna pesma nisu u programu slučajno, niti zato što je efektno da tu budu. Naprotiv, svaka ima svoj razlog i mesto.

* Igrate i dalje u nekim mjuziklima Pozorišta na Terazijama?

- Ovo je mali grad i prelazak iz jednog ansambla u drugi je čista formalnost. Repertoar mi je ostao isti, svim kolegama se podjednako radujem. Na našem malom tržištu ne treba preozbiljno shvatati "transfere" iz jedne pozorišne kuće u drugu. U svakom ansamblu je teško i lepo u isto vreme. Problemi su nam svima zajednički, jedino što nikako da naučimo je da se ujedinimo. A baš u sabranju je suština.

* Samo dva glumca u istoriji Sterijinog pozorja dobila su nagradu za ulogu u mjuziklu. Vama je pripalo za Maneta u "Zoni Zamfirovoj".

- Ta nagrada je posebna, pogrešio bih ako bih rekao da nije. Za mene je izuzetna iz još jednog razloga: dobio sam je u predstavi koju je režirao Kokan Mladenović, a partnerski sam je zaslužio i podelio sa Nebojšom Dugalićem.

* Igrali ste Svetozara Markovića, Mokranjca, Teslu?

- Pred likom i delom velikana treba se umiriti, proučiti što više detalja iz biografije, ukloniti svoj ego i svoje ambicije i onda istorijska ličnost zaživi sama od sebe. Svako "bojenje i kićenje" može samo pojeftiniti ulogu.

* Publika i dalje Slobodu Mićalović i vas smatra glumačkim parom, hoćemo li vas uskoro zajedno gledati na pozorišnoj sceni?

- Boba i ja igramo u predstavi "Čudo u Šarganu" u Narodnom pozorištu, nadam se da ćemo uskoro ponovo raditi zajedno. Inače, od pre nekoliko dana se u bioskopima prikazuje veličanstveni film Emira Kusturice "Na mlečnom putu" i ja od srca čestitam Bobi na izvanrednoj ulozi!


PRAZNICI

* ŠTA vama predstavlja 8. mart?

- Praznici u kalendaru su tu da bi nas podsećali da se radujemo svakom danu. Nemojmo čekati rođendane da bismo se zagrlili, post da bismo živeli umereno, Novu godinu da bismo bližnjima poželeli sve najbolje...