Državi potrebni rodoljubi!

REDITELjSKO umeće, od početka karijere, Dejan Zečević pokazao je u različitim žanrovima. Iako bi po nekim projektima mnogi mogli da zaključe da mu je horor omiljen, Dejan ističe da kad god mu se pruži prilika, ipak, voli da isproba nešto drugačije od onoga što je do sada radio. Tako mu je jedna od želja da u nekoj od narednih priča zađe dublje u prošlost, da se, na primer, dotakne srednjeg veka.

U neku drugu dimenziju svoga posla, uspešni reditelj ušao je i radeći seriju "Vojna akademija" čije su dve sezone zabeležile ogromnu gledanost. A od prošle nedelje, publika se, u trećem ciklusu, ponovo druži sa starim, ali i novim junacima ove priče.

* Šta ćemo sve videti u trećem nastavku - ko su sada oficiri, ako pitomci Vojne akademije?

- Imamo stare junake koje smo upoznali u prethodne dve sezone. Završili su školovanje i životni putevi su ih odveli na različite strane - neki rade pri vojsci, neki su u inostranstvu u vojnim misijama, a neki su postali piloti. A tu su i novi kadeti koji sada upisuju Akademiju, pa pratimo i njihove sudbine. Biće interesantno gledati neke od bivših pitomaca koji su se zaposlili kao predavači, poput Stošića (Bojan Perić). Oni u vojni život uvode mlade kadete, sada su oni na onoj drugoj strani - strogih profesora, komandanata.

* Kada ste počeli da radite na ovom projektu niste bili upućeni u život i školovanje budućih oficira. Kako ste uspeli da izvučete suštinu?

- Upustili smo se u istraživanje uz veliku pomoć i podršku ljudi sa Vojne akademije. Dozvolili su nam da saznamo kako sve funkcioniše u tom sistemu školovanja koji ima svoje posebnosti. Ali nismo baš robovali tome, niti smo imali takvu vrstu pritiska da moramo da prezentujemo stvari apsolutno onakvima kakve jesu, nego smo unutar te postavke počeli da gradimo naše junake i njihove priče. Onda smo, na neki način, spojili realnost i sudbine ljudi. Gledaoci vole da vide razne životne situacije koje mogu da prepoznaju kod sebe ili koje ih podsećaju na dane iz njihove mladosti.

* Od početka emitovanja uporedo ide priča kako je upravo ova serija uticala na to da svake godine bude sve više pitomaca na Vojnoj akademiji. A koju ste vi poruku kroz ovu priču želeli da pošaljete?

- Da, to su nam i ljudi koji rade na Akademiji više puta potvrdili, da je skočio procenat mladih koji se prijavljuju otkad je serija počela da se prikazuje. Skrenuli smo pažnju na instituciju koja nudi kvalitetno školovanje i to ne samo sa vojnog aspekta. S druge strane, vojska i taj način života ističu u prvi plan neke vrednosti koje su pomalo zaboravljene. Upravo smo njih pokušali da prikažemo - energiju, prijateljstvo, odnos prema državi i njenim simbolima. To je sve ono lepo na šta pomislite kada kažete da imate rodoljubiva osećanja. Znate, danas nacionalizam počinje da dobija različite oblike koji su metastazirali u raznim pravcima. Tako se gubi suština onoga što on zapravo jeste, a to je prvenstveno ljubav prema svom bližnjem, prema naciji, državi u onom najizvornijem, najčistijem i najlepšem obliku. A jedna od retkih institucija koja to danas gaji na pravi način je upravo vojska, odnosno ta Akademija.

* Jedna od glavnih rediteljskih uloga jeste i odabir glumaca. Čime se vodite kada pravite ovaj izbor?

- I u fazi pisanja scenarija povremeno razmišljam ko bi šta mogao da igra. Uvek imam sliku kako taj lik treba da izgleda, funkcioniše, kakvu energiju da ima... Ali često volim da izaberem glumca koji može da donese nešto novo, nešto što nismo ni osmislili u scenariju i tako da unapredi celu stvar. Jedan od važnih faktora je i kako glumci između sebe funkcionišu i postoji li potrebna hemija. Često neko ne dobije ulogu zato što nije dobro sarađivao sa kolegom koga smo već odabrali. Neretko se oslanjam i na instinkt i ne mislim da je reditelj bog, a glumci roboti koji treba da u potpunosti ispunjavaju sve ono što sam zamislio.

* Spadate u one reditelje koji vole da pred kamerama stvaraju svetove koji nisu realni. Ko su vaši uzori u tome?

- Mene pre svega zanimaju filmovi i serije koje posmatraju stvari na poseban način. Nisam preterani ljubitelj realnog prikazivanja stvarnosti zato što to već imam u životu, nego volim da dam posebno svetlo i drugačiji ugao posmatranja. Oduvek sam se pitao šta je u stvari realnost. Jer, koliko je ljudi, toliko je i različitih perspektiva, i šta onda tu može da se nazove pravom i jedinom istinom? A uzora je zaista mnogo, teško mi je da ih svedem na pet imena.

* Kažete da ne verujete u objektivnu istinu, već da svako ima svoj način gledanja na svet oko sebe. Kakva je danas naša realnost?

- Mogu da pričam, pogotovo javno, o svojoj realnosti koja je uglavnom vezana za porodicu. I s obzirom na to da imam dvoje predivne dece, moja realnost je usmerena na njih i samim tim je predivna i ne dozvoljavam da je neki drugi elementi realnosti okrnje i pokvare. To ne znači da nisam svestan objektivnijeg gledanja na našu stvarnost.

Neki ljudi imaju veću potrebu za društveno-socijalnom odgovornošću, pa samim tim i angažovanjem u raznim stvarima. Ja, samo u okviru onoga što je do mene i što je neka vrsta mog posla. I kad sam u prilici da budem kreativan, imam potrebu za nekom vrstom društvene angažovanosti, ali ne i van svog posla. Ne želim da se previše upuštam u to, jer sam više puta video ljude koji na kraju budu instrumentalizovani, jednostavno se zalete. Često je naša realnost u velikoj meri povezana sa politikom i onda kad se dodirneš toga, obrni-okreni, uvek nekako ispadneš i budala. Zato više volim da kroz ono što radim iznesem svoju priču, misao, zaključak. I onda ne moram da ekspliciram, budem upotrebljen. I kao gledalac ne volim mnogo da slušam, jer sam već sve čuo i nekako znam da to na kraju ode uvek u nekom drugom smeru.