Zoran Dašić Daša: Nikad više dobrih muzičara a loših pesama

BEOGRADSKA grupa "Legende" održaće 18. februara tradicionalni 57. koncert u beogradskom Sava centru, gde bez pauze svira 23 godine, po čemu je jedinstvena na muzičkoj sceni. Sastav predvođen Zoranom Dašićem Dašom, tekstopiscem i kompozitorom pesama "Legendi", ove godine slavi i značajan jubilej - tri decenije rada. Predstojeći koncert biće presek njihove bogate karijere, a na sceni će im se pridružiti i hor "Kolegijum muzikum".

- Mi smo točak koji se neprestano okreće, a jedinstveni smo po tome što toliko godina nastupamo u Sava centru bez pauze - kaže za "Novosti" Zoran Dašić. - Svirali smo svuda gde ima struje, održali više od 2.000 koncerata, što je godišnje u proseku 70 nastupa. Ali i posle toliko godina imam pomalo gorak ukus u ustima. Počeli smo kao autsajderi, kao alternativa svemu što je u tom trenutku bilo aktuelno na muzičkoj sceni. Ali i sada smo neka alternativa. Najdraže mi je kada mi ljudi kažu da smo ostali nenormalno normalni.

* Pre nego što ste osnovali "Legende", bili ste roker. Šta je presudilo da se opredelite za drugačiji muzički pravac?

- To je evolucija ličnosti. Rok muzika se ovde vezuje za mlađe doba i tek smo poslednjih decenija počeli da vrednujemo rokere. U moje vreme kad na ulici vidite starijeg rokera, obično se govorilo: "Vidi matorca, pustio kosu i skače, kako ga nije sramota"! Nismo Amerika, gde je normalno da neko postane zvezda i sa 50 godina. Rokenrolom sam se bavio deset godina, imao sam grupu "Šamar", s kojom sam objavio album. Svirali smo najveću alternativu na ovim prostorima. Nepuna dva meseca bio sam u "Ribljoj čorbi", ali sam shvatio da nisam za tu priču. Izduvao sam se i u međuvremenu je počela da me privlači mirnija muzika. Upoznao sam Lazara Marina i odlučili smo da napravimo nešto zajedno i tako smo osnovali "Legende".

* Da li su vam govorili da ste izdali rokenrol?

- Bilo je rokera koji su mi rekli da sam se prodao, a danas govore: "Svaka ti čast, uspeo si da napraviš nešto originalno". Rok muzika više nije dolazila u obzir, tu priču sam završio, narodnjaci takođe, jer to niti znam da sviram, niti volim. Mislili smo da je najbolje da to bude nešto između stila Zvonka Bogdana i Đorđa Balaševića, autentični izraz sa karakteristikama ovog prostora. U celu priču se sjajno uklopio Ivanov specifičan glas. U ono vreme je sve bilo polarizovano. Ili si roker i prezireš narodnjake, ili si narodnjak koji ne voli rok. Prema nekim anketama, danas se sve sluša. Svi sve vole, Acu Lukasa, Jelenu Karleušu i "Metaliku".

* Malo je poznato da je Bora Đorđević napisao pesme za vaš prvi album, producirao ga i finansirao.

- Bora je napisao sedam od deset pesama na tom albumu, a ja sam ih komponovao. Ostali smo u dobrim odnosima posle "Riblje čorbe", on je krstio moje sinove, ali je kumovao i nazivu grupe.

* Za vaše pesme kažu da su prava poezija, da li ste pisali i u mladosti?

- Nisam ni pokušavao. Mnogo sam čitao, imao sam visoke kriterijume i nisam se usudio. Bog me je obdario neznanjem, ali mi je za kompenzaciju dao veliku radoznalost i ambiciju. Ljudi se teško mire sa neznanjem, svi znaju sve! Kad priznate neznanje, otvaraju vam se vrata saznanja. Uvek pažljivo slušam ljude jer mogu da čujem nešto novo. Kada je trebalo da snimimo drugi album, Bora je bio zauzet. Tako sam počeo da pišem pesme, a prva je bila "Ne veruj". Kada ju je Bora čuo, rekao je da će biti kafanski hit. Onda sam dobio krila i nastavio da pišem.

* Smatrate li da ono što danas podvodimo pod savremenu pop, folk i rok muziku u velikoj meri nema nikakvu vrednost?

- Nikad nije bilo dobrih muzičara i pevača kao danas, ali ni manje kvalitetnih pesama. Velika je kriza ideja i originalnosti. Muzika je postala industrija, više nije umetnost. Tržište podilazi ukusu publike, a to je obično neukus. Ide se ka senzacionalizmu. Nekada je u izdavačkim kućama poput "Jugotona" i PGP RTS postojala komisija koja sluša pesme, pa se dešavalo da kaže da promenite jednu rečenicu ili je neće objaviti. Danas ne postoje nikakva stručna lica koja se time bave. Narodna muzika je izjednačena sa kvazinarodnjacima i polako nestaje. To postaje kulturološki fenomen i problem.

* Kuda ide naša muzika?

- Nema tu budućnosti. Za nekoliko generacija izgubićemo svoje kulturne vrednosti i nećemo znati šta je naša narodna muzika. Narod zavoli ono što mu se nameće. Gasimo ono što je naše, a prihvatamo tuđe. Recimo, posle pet generacija u Italiji, svi su Italijani, Latinoamerikanci ne žele da govore engleski jezik jer drže do sebe, a ovde ako kažeš da si Srbin, onda si narodni neprijatelj. Nemam ništa protiv moderne muzike, ali mora da se neguje i tradicija. Ipak, ohrabruje me činjenica da je čak 50 odsto publike "Legendi" mlađe od 30 godina.

* Nastupate li izvan Srbije?

- Retko, ali su to uvek pravi koncerti. Teško je povezati celu tu priču, naročito ako svirate u Australiji ili Kanadi.

* Često vas nazivaju čuvarima tradicije, godi li vam to?

- Naša obaveza i želja je da negujemo tradiciju. Sada proučavamo stare kulture kao što su Maje i Inke, a šta je sa našim nasleđem, da li treba da ga zaboravimo? Najbitnije je da ostaneš čist u tome što radiš. Majka mi je uvek govorila: "Sve što u životu tkaš, veži konac za nebo". To znači da treba da radiš ono čega se ne bi stideo.