Verica Bradić: Televiziji treba prošlost

ODMALENA je Verica Bradić, voditeljka Jutarnjeg programa na RTS, mislila da je u životu dovoljno biti novinar i da je to veoma važna profesija. I danas svoj posao voli i radi ga sa istim žarom kao i na početku karijere. A motivacija za to, kaže, proističe iz činjenice da dan koji baš tim jutrom započinje, i kakav god on bio, mora da se desi.

* Da li vam teško pada ustajanje u cik zore, imate li neke navike koje vam pomažu da se lakše razbudite?

- Mislim da to rano ustajanje teže pada mojoj deci nego meni, i to zato što ih zamolim da i oni ranije odu na spavanje, da bih ja sledećeg jutra mogla da ustanem oko tri sata. Uz Tijanića smo, tokom godina zajedničkog rada, usvojili naviku da je najvažnije da radiš, i to što bolje možeš, a u kom terminu se to događa, nije mnogo bitno. I sam je, kao direktor, umeo da dolazi oko pet sati ujutro, i proverava da li je sve u redu.

* Kada biste se vi kao gledalac obratili Jutarnjem programu RTS, šta biste pitali, a šta kritikovali?

- Nikada se nikome ne bih obratila ni kao gledalac ni kao čitalac. Ja sam od onih koji promene kanal ili prestanu da kupuju novine. Uređivačka politika se ne menja interventnim pozivima gledalaca ili čitalaca.

* Do sada ste se u svojoj bogatoj novinarskoj karijeri susretali s različitim izazovima. Koji su vam najviše pomogli da sazrite u ovom poslu?

- Znate šta, imala sam urednika, još od onih, u profesionalnom smislu, formativnih godina, koji je uvek smatrao da može da se uradi više i bolje i da se veliki rizik krije u stavu - "baš smo super"... Prihvatiti takav način razmišljanja i kritički odnos prema svemu što uradite bio je najveći izazov. U ovom uzrastu znam da nisam "super", ali i to da sam uradila najbolje što sam mogla, za danas... A sutra je već nova prilika da se još nešto nauči i uradi bolje.

* Nekada nije bilo lako pojaviti se na ekranu kao TV lice, kako to sada izgleda?

- Uvek su mi smetale priče o "zlatnom dobu" bilo koje prošlosti, pa i televizijske. Mislim da se to "nekada", i ovo sada, generalno, ni u jednom segmentu života ne daju porediti. Danas, u javnoj sferi našeg društva imate vrlo neobične "oblike života", pa tako i na televiziji. Kada mi pripadne muka, sklonim se od njenog uzroka, i to vam je to.

* Koju novinarsku maksimu dosledno pratite od početka karijere?

- Ako novinarstvo nije u službi običnog čoveka, postaje propaganda, marketing...

* Koji savet biste dali onima koji tek sada prave prve korake u novinarstvu?

- Nadam se da oni koji su sada na početku neće slušati ničije savete, pa ni moje. Tako će možda i uraditi ono što su zamislili.

* Kada se uživo radi program, neretko se dogode i nepredvidive situacije. Možete li da nam otkrijete neku od anegdota?

- Jedan bivši ministar mi je, nedavno, u Jutarnjem programu, posle gostovanja, zamerio da ne pokazujem dovoljno oduševljenja za projekat čiji je on autor. Nije zabavna anegdota, ali veoma dobro pokazuje bahatost od koje neki ljudi ne mogu da se odviknu ni kada padnu sa ministarskih pozicija.

* Šta bi danas moglo da izgleda drugačije u novinarstvu, dokle može da dosegne televizija?

- Koliko god to paradoksalno zvučalo, mislim da bi TV novinarstvo trebalo da se u kvalitativnom smislu vrati u prošlost, što znači obrazovanim, talentovanim, hrabrim i harizmatičnim novinarima. Još sa zadovoljstvom gledam emisije Dragana Babića, Vladimira Jelenkovića, Gorana Milića, Aleksandra Tijanića, Tirnanića, Mirjane Bobić... Za takvu vrstu sadržaja vam nisu potrebna velika novčana izdvajanja. Sve ostalo je zabava sumnjivog kvaliteta, i to skupa!