Milorad Milinković: Kritika me, hvala bogu, ne pogađa

POLA veka već živi u rodnom Beogradu, a mladalački polet i entuzijazam ga ne napuštaju. Uprkos svemu, Milorad Milinković Debeli, reditelj s mnogobrojnim hobijima i interesovanjima, pokriva sve oblasti režije, radi i kao sportski komentator, di-džej, tragač je u kvizu “Potera” na RTS... Prvi javni nastup zabeležio je kao pevač i gitarista, ali nije ostao roker jer, kako tvrdi za “Novosti”, nije mogao da zamisli sebe u šezdesetoj da se time bavi. Zbog tri meseca kraćeg vojnog roka za studente, upisao je astronomiju, a potom je shvatio da uz muziku najviše voli filmove, pa je konkurisao na dve akademije umetnosti, u Beogradu i Novom Sadu.

- Trebalo mi je uverenje od doktora, ne starije od šest meseci, a ja sam imao ono sa astronomije, staro godinu dana - otkriva Milinković. - Nije mi se dalo da idem opet po doktorima, pa sam samo promenio godinu iz 1985. u ‘86. I, u Beogradu me provale, i to poslednjeg dana za prijave, a u Novom Sadu sam imao sreće da me primi Vlatko Gilić. Bio sam neverovatno zadovoljan i počastvovan time, jer sam mnogo voleo njegov film “Kičma”.

* Diplomirali ste 1991. s dokumentarcem “Satan Panonski”, ali se niste bavili tim žanrom?

- Od tog dokumentarca je prošlo 10 godina dok nisam snimio prvi igrani film. Krenuli su ratovi, devedesete... Tih 10 godina sam pekao znanje, radio reklame, muzičke spotove i sve moguće forme kojih sam mogao da se dočepam. Nisam imao porodičnu ušuškanost, morao sam da zarađujem. S vremenom se ispostavilo da me više privlači igrana forma. A taj diplomski je bio dokumentarac iz dva razloga. Prvo, bila je zanimljiva tema, prosto je morao da se napravi film, a drugo je to što mi je bilo jednostavno da radim, jer za dokumentarac ni novac ni uslovi nisu potrebni.

* Komedija vam je zaštitni znak?

- Realno, komediju je najlakše snimiti.

* Idete linijom manjeg otpora?

- Ne! Stvar je jednostavna. Moji filmovi liče jedan na drugi jer ih radi ista glava. Nije to jednostavno objasniti. Kad počnem da radim i poželim da to bude nešto drugačije, na kraju vidim da liči na prethodno. Posle “Mrtav ‘ladan” hteo sam da napravim “limunadu”, iliti romantičnu komediju, i napravio sam “Poteru za Srećkom”. Ima dosta referenci na to, na početku, u špici, ja pravim limunadu, moje ruke se vide. Pa, “Čitulja za Eskobara”, pomaknuti ljubavni film, a on tek liči na prethodna dva. Kod nas iole duhovite filmove, koji nisu “smrtno” dosadni, odmah strpaju u komedije.

* Publika vas je nagrađivala gledanošću, dok kritičari nisu imali mnogo reči hvale?

- Stručna javnost, filmski kritičari - kakvo je to zanimanje? Treba biti posebnog mentalnog sklopa da date sebi za pravo da ocenjujete tuđi rad. Uz to, treba imati i visoko mišljenje o sebi.

* Da li vas pogađa kritika?

- Ne previše, hvala bogu. Već sam bio zreo čovek kada sam pravio prve filmove. Sve će to doći na svoje, kad završim opus za iks, ipsilon godina. Nije to pozorište. Mi o nekim starim predstavama znamo samo po zapisima iz pera kritičara, koji su zlobni i najčešće isfrustrirani sopstvenom stvaralačkom nemoći. Zato me ne pogađa kritika, jer film ostaje, publika sudi.

* Kako bez bioskopa?

- To je stvar kriminala i ne znam zašto niko još nije otišao na robiju zbog toga. Sve je potpuno jasno. Dobro je što su se neki ljudi pobunili, mada ništa ne mogu bez ozbiljne državne pomoći. A ni bioskopi više nisu državni, osim “Rode”, čini mi se. Problem je što je desetogodišnjim uništavanjem srpskog filma od strane državnih institucija, i “ja tebi - ti meni” klanova, i uzimanja novca, napravljeno to da odlazak filma na festival u Tunguziju predstavlja veliki uspeh. Država deli novac za filmove neselektivno, zapravo, selektuju oni, ali jedni druge.

* Prijavljujete li se na državne konkurse?

- Svake godine, ali nikada nisam dobio. Prošle godine sam imao tri projekta, ali to sada nema veze. Šta da pričam kad žena finansira film sinu, a meni je majka penzioner...

* Godinama planirate nastavak filma “Mrtav ‘ladan”.

- Nije bilo para. Scenario je gotov, ali mislim da će to još sačekati, neke druge stvari guram sada. Imam hiljadu projekata. U mom poslu moraš uvek da imaš pet scenarija u fioci.

* Šta vam više godi, pisanje scenarija ili režija na terenu?

- Volim ovaj posao zato što ima sve. Filmadžije imaju period rada kada moraju da budu sami sa sobom, pa klasičan kancelarijski posao - pripreme, period rada na terenu, montaža u sobi. Malo ovako, malo onako. Bilo bi mi dosadno stalno na terenu, a verovatno bih se ubio da samo pišem.

* Šta gledate na TV?

- Gledam kvizove, pre svega “Slagalicu”, to sam oduvek voleo. Serije skidam sa interneta. Raduje me što je RTS počeo da ih pušta, iako sam ih već gledao. To je dobro. Neverovatno je kako te kvalitetne strane serije uopšte nisu preskupe, kao švedski “Volander”. Možemo i mi da ih napravimo, ali ne pravimo ih.

* A “Ubice mog oca”?

- Ne bih komentarisao. Ali je dobro jer je napravljen pomak, počeli su da se bave i takvim temama u serijama.

* Radite i kao TV sportski komentator?

- To je jedan od hobija koji se pokazao dobrim, i više nije hobi, 10 godina to radim. Sve što radim volim, i nije mi teško.

* Napravili ste dečju predstavu “Kapetan Džon Piplfoks”. Da li su projekti za decu došli sa roditeljstvom?

- Ne, ali to se tako desilo, slučajno. Počeli su da zovu za te stvari. Ćerkica ima tri godine, već godinu i po idemo zajedno u pozorište.