Toma bez naslednika

NISAM ni slutio da će dvadesetak hiljada Tominih fanova ispuniti nedavno beogradsku "Arenu", i da će to biti pretežno mlad svet, jer sam na koncert otišao sa ubeđenjem da je prošlo vreme balada. Na sreću, nisam bio u pravu, jer je omađijana publika znala napamet sve pesme ovog neponovljivog "pevača sa najtužnijim očima na svetu".

Gotovo je sve ispisano o usamljenom Don Kihotu iz Pečenjevca, o autentičnom umetniku, boemu, kavaljeru, ljubavniku, kockaru, gospodinu i nesrećniku.

I posle četvrt veka od smrti, evo traju Tomine pesme, makar u boemskim kafanama, uprkos činjenici da je danas na sceni sasvim drugačija muzika. Takonazvani folkeri, uglavnom netalentovani i agresivni, incidentni i primitivni, oteli su mikrofone i svojim režiranim aferama pune tabloide i svoje emisije na elektronskim medijima.

Mnogi su, nažalost, zgrnuli dinare i evre pevajući glupave pesme sa skarednim tekstovima.

Zamislite refren: "Suzama sam lepio tapete kad ti ode i odvede dete". Ili: "Imam garažu i 'mercedesa' tri, još samo mi fališ ti". Ili: "Moja mala nema prednji zubi, kad me ljubi jezikom me ubi".

I ovo se peva: "Ti ode na zeleno, ja osta na crveno, rastavi nas semafor". Možete li da zamislite ovu tekstopisačku poruku: "Plitak potok, a voda duboka".

Ovakvih pevačkih bisera je na stotine. Dva tona, tri bizarna refrena, gola guza i "pevačka muza"!

Niko ne zna, a naročito poreznici, koliko para mesečno i godišnje, na svadbama i u dijaspori, obrne folk industrija. Dok su potvrđeni pesnici socijalni slučajevi, znani i neznani tekstopisci žive u razvratnom luksuzu. Da ne govorimo o muzičkim aranžerima i menadžerima.

Da nije Vlade Georgieva, Sergeja Ćetkovića, Saše Kovačevića pomislio bih da su balade daleka prošlost. Pre skoro tri decenije, legendarni Toma Zdravković kao da je poručio današnjim kreštalicama: "Dva smo sveta različita".