MADA su njegovu četiri decenije dugu karijeru obeležile raznovrsne uloge u gotovo svakom filmskom žanru, od naučne fantastike ("Gravitacija" i "Ambis"), zatim drame i avanture ("Blistavi um" i "Apolo 13") do komedije ("Trumanov šou"), biografija holivudskog glumca Eda Harisa, četiri puta nominovanog za Oskar i vlasnika dva Zlatna globusa, najčešće se vezuje za njemu omiljene klasične američke vesterne. Delom zbog toga što je davnih osamdesetih prve korake pred kamerom napravio uz legende "kaubojaca", holivudske velikane Majkla Daglasa i Čarlsa Bronsona, a delom i zbog uverenja da su ti filmovi dokumentarna svedočanstva važnog dela američke istorije. U tom duhu Haris je dočekao i ovu jesen, pa nas uz Entonija Hopkinsa u novom serijalu HBO produkcije "Zapadni svet" (ponedeljkom u 20.00 na HBO, a na HBO GO kad god), čiju smo premijernu epizodu pogledali 3. oktobra, vodi u vreme kauboja i Indijanaca - zemlju kojoj se njegov lik, Čovek u crnom, vraća već 30 godina.

U ekskluzivnom intervjuu za "TV novosti", Ed Haris otkriva može li se zlo u ljudima izlečiti, u čemu je magija čuvenih špageti vesterna, u kojima su i naši glumci ostavili traga, i da li bi se trebalo plašiti budućnosti u kojoj veštačka inteligencija upravlja ljudskim mozgom.

- "Zapadni svet" najbolji je odgovor na sva naša pitanja o tome da li je tehnološka revolucija otišla korak predaleko u poređenju sa razvojem čovečanstva i da li smo mi njeni gospodari ili robovi. Koliko je to aktuelna i neprolazna tema govori nam i podatak da je reč o rimejku istoimenog filma iz 1973. "Zapadni svet" je vizija jednog vremena koja je nesumnjivo postala stvarnost - uvodi nas Haris u radnju serijala, koji, prema predviđanjima kritike, preti da nadmaši čuvenu "Igru prestola".

Njegov lik, kaže, u suštini iskonski zao čovek, već 30 godina stalni je gost tematskog parka u kojem je ljudima glavna zabava da ubijaju robote jer pokušavaju da budu ljudi. Svrha ove papreno skupe zanimacije jeste lečenje agresije, ali osim užitka, misija Harisovog junaka je i da raskrinka misteriju "Zapadnog sveta".

VOLEO BIH DA SAM PTICA * Postoji li mesto na koje biste, poput ljudi koji odlaze u "Zapadni svet", otišli da proživite svoje snove?
- Bio bi to "svet ptica". Zemlja u kojoj vam je jedina obaveza da zauvek letite. Slobodni od svih stega. Povremeno se spustite na neko drvo, poput orla se sunovratite od vrha planine do njenog podnožja ili se nalik na pelikane prošetate duž neke egzotične plaže. Sanjam da letim slobodan poput ptice.

* Tokom svih tih godina zabave u "Zapadnom svetu" vašem Čoveku u crnom sigurno se tu nešto i dopalo?

- Ideja parka je da se ljudi koji ga koriste na pozitivan način otvore ka mogućnosti da nauče nešto o sebi. Baš to se događa i mom "Čoveku u crnom". Veliki je izazov mogućnost da ispituješ svoju mračnu, nasilnu stranu. Kao da tamo svaki put ostaviš deo agresivne ličnosti, a zatim po povratku u stvaran svet možeš da budeš pristojan čovek.

* Kao da ste otišli u Las Vegas, zar ne?

- Tako je! "Zapadni svet", poput Las Vegasa, nudi priliku da budete nemoralni - legitimno. Nisam siguran šta to govori o pogledima na svet producenata Džonatana Nolana i Lize Džoj, i o tome u šta se naš svet pretvara, ali ne čini se da je slika koju su stvorili u ovom serijalu previše svetla. Dodatno, u potpuno novom ruhu prikazuju nam veštačku inteligenciju i njene granice.

* Da li je strah od nesagledivih granica i mogućnosti tehnološkog napretka nova ljudska fobija?

- On se još se nije kandidovao među prvih pet najvećih strahova savremenog čoveka, ali izvesno je da određena doza anksioznosti od tih tema postoji. Cilj serije nije da nas plaši inovacija koje nas očekuju u budućnosti. One su prvenstveno tu da bi nam olakšale život. Ali uvek postoji šansa da nešto krene naopako i dođe do katastrofe.

OBOŽAVAM JUTU * Još jedan od kvaliteta serije je i to što je veliki broj scena sniman u eksterijeru. Gde je smešten "Zapadni svet"?
- Uglavnom radimo u prirodnom okruženju. Mali deo scena je sniman u studiju. Reč je o ranču "Melodi", nekih 40 minuta kolima severno od Los Anđelesa. Tamo se nalazi zaboravljeni gradić iz doba kauboja, kao i mnogobrojni rančevi, koji se danas uglavnom koriste za potrebe snimanja filmova. Snimali smo, takođe, i u Juti, uglavnom kad je trebalo dočarati one predivne pejzaže sa kanjonima. Obožavam, inače, Jutu. Zbog toga mi je rad na "Zapadnom svetu" bio još zanimljiviji.

* Šta vas je privuklo seriji?

- Nikada dosad nisam radio nijedan sličan projekat, ali dopada mi se zbog toga što je "Zapadni svet" na pola puta između naučne fantastike i objektivno postojećeg sveta. Znam da je ovo za HBO izuzetno važan poduhvat. Oduševljava me Nolanova strast da njegova ideja sažeta u "Zapadnom svetu" dospe do što više ljudi. Volim da radim sa ljudima koji na taj način pristupaju poslu. Sve je manje ozbiljnih producenata. Baš zbog toga su retki i uspešni projekti čiji će sjaj trajati duže od jedne jeseni.

* Čini li vam se da je vreme vesterna, nekad popularnog žanra, danas prošlo? Znate li da su ih krajem prošlog veka snimali čak i naši glumci?

- Na čuvenim špageti vesternima, koji su se mahom snimali u vašem komšiluku, u Italiji, odrasle su generacije ljubitelja ovog žanra. Među njima i ja. Sećam se da je bilo i jugoslovenskih, odnosno srpskih glumaca koji su glumili kauboje. Bila su to zlatna vremena svetske, pa i vaše kinematografije. Ono što su bili naši kaubojski filmovi, to su bile vaše glamurozne filmske sage o ratovanju partizana sa okupatorima tokom Drugog svetskog rata. Poenta je da su i jedni i drugi govorili o načinu života ljudi iz tog vremena, i o tome kako su se oni borili da bi preživeli. Vaši partizani su bili naši kauboji. Ljudi koji se bore za svoju zemlju. Svako na svoj način. Danas kad neko i pokuša da napravi dobar vestern, uglavnom se sve završi na pucnjavi i krvoproliću. "Zapadni svet" je originalan pokušaj da se ovaj nepravedno zapostavljen žanr sačuva od zaborava.

* Vesterni su, ipak, američko istorijsko svedočanstvo, zar ne?

- Tako je. Izuzev Australije, na svetu ne postoji još neka zemlja koja je u istoriji zabeležila takav fenomen kao što je američko osvajanje tako velikih prostranstava. Kaubojski filmovi imaju snažan dokumentarni pečat. Oni govore o istoriji stvaranja Amerike. Divlji zapad je legenda čiji duh i danas živi, a prošlo je više od 150 godina otkako su prvi ljudi sa istoka SAD došli u dodir sa njegovim brdima i pustinjama. I baš kao u "Zapadnom svetu", čini se da je on i dalje neosvojiv.

* Smatrate li sebe delom informacione revolucije, ili ipak, radije birate život van savremenih koloseka?

- Letos sam dobar deo vremena posvetio sređivanju kuće. Okopavao sam baštice duž pešačke i staze za parkiranje automobila, vadio korov, uklanjao korenje koje se podvuklo pod cigle i počelo da krivi zid ograde. Izvadio sam i nekoliko velikih panjeva osušenih borova. Bilo je mnogo teškog fizičkog rada dok sam sve to završio, ali svaki sekund proveden u raščišćavanju prijao mi je više nego bilo koji trenutak proveden uz moj ajfon ili kompjuter. Čovek sam starog kova, navikao da u rukama drži ozbiljan alat, čija se težina oseti po žuljevima na šakama. Ne verujem u laka rešenja, mada imam sve moderne spravice, a moja ćerka mi redovno pomaže u tome da savladam neki problem u rukovanju njima. Ipak, posmatrajući nju i njene vršnjake, nije mi svejedno kad pomislim na budućnost u kojoj će oni odrastati. Mozak će biti deficitarna roba.

* Uskoro ćete proslaviti četiri decenije filmske karijere. Prethodnih godina bili ste veoma aktivni, a brojni filmovi koji su u postprodukciji svedoče o tome da još nemate nameru da se povučete. Postoji li neka uloga koja je vaš neostvaren san?

- Nije tajna da su vesterni moja velika strast. U nekima se pojavljujem jer mi se dopadne scenario, u nekima pak jer mi je potreban novac. Gluma je posao kao i svaki. Ipak, ponekad mi donese veliko zadovoljstvo kao što je to slučaj sa filmom "Apaluza" iz 2007, gde sam se oprobao i kao režiser. Recimo da nemam neostvarenih snova, već samo onih koje nisam sanjao dovoljno često. Jedna od tih dragih fantazija je i režiserska uloga. Radujem se jer ću već sledeće godine moći ponovo da je doživim u adaptaciji knjige Kima Zupana "Orač". A kad je reč o mojim ulogama, one su kao i ja - svake godine sve starije (smeh).