Majkl Fišler: Želim filmski studio u Srbiji!

KADA u nedelju, zavaljeni u udobne fotelje, budete gledali poslednji deo sage o legendarnom američkom brendu "Harli Dejvidson", obratite pažnju na kuće i ulice koje izgledaju baš kao u Americi s početka 20. veka. S tim što je Amerika zapravo Rumunija. A mogla je da bude Srbija.

Ali krenimo redom. Najveći projekat televizije Diskaveri do sada, trodelna mini-serija "Harli i Dejvidsonovi" prati rađanje brenda koji danas, vek kasnije, ima strastvene obožavatelje širom planete. Sve je počelo kada su sinovi imigranata Volter i Artur Dejvidson i njihov prijatelj Bil Harli napravili prvi motor i rizikovali sve što su imali kako bi njihova kompanija preživela vožnju po klizavom putu.

U potrazi za pravom lokacijom za snimanje, koproducent serije "Harli i Dejvidsonovi" Majkl Fišler razmišljao je o više zemalja - od Kanade, preko Južne Afrike do Novog Zelanda. A onda je saznao da u Bukureštu već postoje veledrom i napuštene fabrike koje su mu bile neophodne za snimanje i dileme više nije bilo. Dva projekta koja je prethodnih godina snimao u Rumuniji uverila su ga da je ova istočnoevropska zemlja pravi izbor za priču o američkom snu. U filmskom kompleksu nedaleko od Bukurešta izgrađen je američki grad s početka 20. veka i snimanje je moglo da počne. A da je malo falilo da se to dogodi baš u Srbiji umesto u Rumuniji, otkriva Fišler u ekskluzivnom razgovoru za "TV novosti".

- Ovaj deo sveta je fenomenalan za snimanje filmova. Imao sam ideju da osnujem filmski studio u Srbiji, da napravim američki grad, sa ulicama, oblakoderima, kućama, farmama, u kom bi se snimale scene eksterijera. Jer mnoge evropske kompanije dolaze u Ameriku da snimaju što je veoma skupo. Znam da je Srbija prelepa i da bi to bio dobar projekat, ali sam odustao zbog nedostatka novca i nepoznavanja ljudi - priča Fišler.

* Da li je Rumunija ispunila vaša očekivanja?

- I te kako. Radio sam već dva projekta i znao sam da mogu da očekujem profesionalnost i odličnu tehničku ekipu. Ne robujem predrasudama o ovom delu sveta. Srušio sam ih još 1992. godine, nakon pada zida, kada sam bio u ruskom "Mosfilmu" i bio zapanjen jer su imali sve, od odličnih stručnjaka, do vrhunskih odeljenja za zvuk, svetlo, garderobu, šminku. A mnogo je predrasuda. Kad sam nekim saradnicima pomenuo Rumuniju, susretao sam se pitanjima šta ćemo tamo kad nema direktnih letova, da li uopšte ima hotela, kakvu hranu jedu.

* Šta očekujete od serije?

- Da je ljudi gledaju bez daha. Vodili smo računa o svim detaljima ne bismo li gledaoce uvukli u priču. Filmadžije obično imaju 200-300 članova u ekipi, a mi smo imali dva puta više. Jednog dana, na snimanju trke, bilo nas je čak 2.000, uključujući i statiste. Ne razmišljam o nagradama, iskustvo pravljenja ovakve serije, na koju sam toliko ponosan da ne moram više ništa u životu da uradim, dovoljno je priznanje.

* Mada je ovo priča o američkom snu, postoji li nešto univerzalno u njoj?

- Naravno. Siguran sam da i u Srbiji postoje ljudi sa snovima, malim ili velikim. Ovo je priča o tri momka, prvoj generaciji Amerikanaca, koji su napravili nešto ni iz čega. Tri godine im je trebalo da naprave prvi motor koji nije radio, morali su da prevaziđu Veliku depresiju, da savladaju konkurenciju. Verujem da je ovo univerzalna priča jer govori o uspehu, pronalaženju puta u životu, gradnji nečeg ni iz čega, poput farmera koji radi u polju i gleda kako iz blata rastu usevi. Da ne zaboravimo brend "Harli" koji je danas globalan. Volter Dejvidson je stvorio taj imidž lošeg momka na motociklu i zaslužan je za to što "Harli" danas nije samo motor, već način života.

* Da li su ljudi iz "Harlija" bili uključeni u seriju?

- Delimično. Dali su nam pristup arhivama, biblioteci, ali nismo želeli da budu previše uključeni da serija ne bi postala reklama za njih. Neke likove smo morali da kombinujemo, neke trenutke da produžimo, druge da skratimo, bilo je dosta umetničke slobode, ali srž priče je istinita. Prema informacijama koje imam, zadovoljni su.

* Koliko je koštala serija?

- Više nego što sam ovlašćen da kažem (smeh). Za rijaliti i dokumentarnu formu se troši pola miliona dolara po satu, a dobija se mnogo više programa nego što daju serije. Primera radi, oni potroše deset puta manje nego mi sa "Harlijem", a dobiju 26 sati programa, dok smo mi napravili šest. Veći je rizik sa igranim programom u koji Diskaveri tek ulazi, dok su se drugi igrači već pozicionirali.

* Plašite li se konkurencije?

- Kablovska industrija je kao partija pokera, ako želite gledaoce, morate ih uzeti od drugog igrača. Kada jedan lik u "Harliju" kaže "Ali, svi to rade", drugi mu odgovara "Pa, mi ćemo morati da uradimo bolje, veće, moćnije, brže". Isto je i sa nama, moramo da pružimo gledaocu nešto što ne mogu naći na drugim televizijama. U ovom trenutku nemamo budžet koji HBO ima za "Igru prestola", to je 12 miliona po satu, što je apsurdno da očekujemo. Ali dva, četiri, pet miliona je već moguće. Rizično jeste, ali s obzirom na uspeh "Harlija", mogu da kažem da ćemo raditi još više igranog programa.