Aprila 1985. godine u domaćim bioskopima prikazuje se “Una”, film koji je svojim slobodnijim scenama uznemirio puritanski deo domaće javnosti, koja ga je proglasila prvim mekim pornićem. Glavna glumica Sonja Savić, tada dvadesettrogodišnja devojka i već nagrađivana glumica je u intervjuu Vesni Radović otkrila šta ona misli o tom filmu.

"Ima dvadeset tri godine, a za sobom već pozamašan broj filmskih i pozorišnih uloga. "Carica Teodora", niški "Gran pri", "Zlatna arena" – na ove nagrade neke njene koleginice čekaju godinama. U karijeri Sonje Savić sve se dešava vrtoglavom brzinom. Uloge se ređaju jedna za drugom, a ona se s neverovatnom lakoćom i nonšalantnošću transformiše iz ljubomome devojke ("Nešto između") u muškobanjastu tinejdžerku ("Šećerna vodica"), ekstremno elegantnu ženu ("Davitelj protiv davitelja"), u savesnu studentkinju ("Balkanski špijun") i tako redom do fatalne, golišave Une u istoimenom filmu Miše Radivojevića, oko koga se podiglo mnogo prašine. Film je proglašen prvim jugoslovenskim mekim pornićem, a ljubavne scene, u kojima Sonja i Rade Šerbedžija zaista ne štede svoje umeće okarakterisane su kao žestok seks", napisala je Vesna Radović na početku razgovora sa Sonjom.

-“Uni” je prišivena etiketa ne samo “mekog pornića” nego, čak, i porno filma, ali mene to preterano ne uzuđuje. Ljudi su kod nas dosta neprecizni, tako da pogrešno postavljaju stvari. I soft porn i porno film vrlo su česte forme ozakonjene u svetu; jasno je kako i u koju svrhu se prave. Ako su dobri filmovi, estetika im je veoma čvrsta, a erotika se uzima kao suština međuljudskih odnosa i, na izvestan način, veliča - rekla je Sonja Savić.

Seks u Uni nije ni erotičan, ni uzbudljiv, ni lep

- “Una" obiluje s tih pet-šest ljubavnih ili erotskih scena, ali kako se u filmu govori o raspadu međuljudskih odnosa zarad opšteg izdajstva, i taj seks je dosta ravnodušan i agresivan. Dakle, nije ni erotičan, ni uzbudljiv, ni lep. Posledica je jednog zamorenog sredovečnog čoveka , koji je nekada možda i uživao u ljubavi, i jedne mlade još izgubljene osobe, koja nije ni pronašla svoje mesto, tako da je teško da je ikad i uživala u ljubavi. Oni se međusobno podaju, a to čini naročito ona, pristajući da bude – na neki način – ne ponižena ali upotrebljena za atak tog čoveka na celokupno svoje postojanje, na sredinu, na sve što ga okružuje - objasnila je Savić.

Ona je na taj način pročitla i scenario. Kako je objasnila pogleda reditelja Miše Radivojevića na svet i odnos prema moralu je čist. On je želeo da bljune tu stvarnost iz filma red ljude, baš zato što je moralan čovek zagušen do grla.

- E, sad, producent kaže: porno film! Treba staviti etiketu koja je ljudima primamljivija, nepoznata, pošto je u Jugoslaviji – bez obzira koliko su se ljudi nagledali porno filmova na video-rekorderima po kućama – javno prikazivanje porno filmova, u bioskopima, nemoguće i nemoralno, na prvom mestu - smatrala je Savić.

Una je osrednji film, a bio bi dosadan pornić

Ukoliko uzmete da gledate Unu kao mek pornić, on onda postaje infantilan i smešan film mislila je Sonja.

- Onda su te scene neuzbudljive, ostavljaju gledaoca hladnog i, otprilike, svode se na komentare da li erekcija može da se dogodi u roku od 5 sekundi ili ne može? Ili: zašto ona ima čarape kad vodi ljubav?! Istina, to sve jeste neki znak, ali pre melodramski znak za razotkrivanje karaktera likova. Ja priznajem: mi nismo dovoljno zanatski razvijeni – ni Miloš, ni Rade, ni ja – da bi to dovoljno obznanili gledalištu - rekla je Savić, objašnjavajući da po njenoj proceni, oni rade u dosta nerazvijenoj, čak primitivnoj kinematografiji koja stvara svoja dela putem improvizacije, proizvoljnosti.

Zaključila je da je Una jedan osrednji film, koji je pogrešno predstavljen i koji većina, verovatno, pogrešno gleda.

- Neko očekuje lepu ženu, neko kaporovske sjajne putene muškarce i putene žene, a neko – naviknut na američke trilere – ubedljivi zaplet priče o uceni, pa zato film uglavnom i razočarava - objasnila je Savić.

Zašto je samo Una gola?

- U prvoj sceni, koja se u filmu sluša preko trake, koja nije urađena uživo, a koja je napisana u knjizi i preuzeta tako, saznaje se da Una i Mišel (Sonja i Rade) već uveliko vode ljubav i da mu ona, tek negde usred tog čina, kaže: “Svuci se i ti”. Dakle, ona je već obnaženana i traži od njega da uradi isto , i eto – to je ta neka generacijska odrednica koju je Momo Kapor dosledno potencirao u “Uni”, opisujući jednu generaciju koja se lako svlači i jednu koja lako vodi ljubav, ali se zato lako ne svlači - kazala je Savić.

Drugu generaciju je opisla kao veoma dobro je informisanu, puna je činjenica, ali kada treba da iskaže emocije – zaćuti. Kao onu koja ne ume da kaže: hladno mi je, toplo mi je, volim te, ne volim te – već to iz čista mira isformuliše u neki intelektualizam.

- E, sad, što se tiče Šerbedžije: on je čovek koji je radikalno izbljuvao sebe, i na sceni i na platnu, ne libeći se ni bala na ustima: ne libeći se svlačenja; ne libeći se svoje zadnjice; ne libeći se agresivnosti i, možda, emocija.. Tako da da njemu nije nikakav problem da se svuče i uslika sa svih strana, što znači da nesvlačenje profesora Mišela Babića u “Uni” nema nikakve veze sa Šerbedžjom - navela je Savić.

Radnja je u glumi osnova, pa nema problem da se skinem

- Ja sam imala veliki problem da li uopšte glumiti ili ne, ali kad sam to u sebi definitivno prelomila – sve je krenulo svojim tokom. Na Akademiji sam naučila da, kao što je u slikarstvu potez ono osovno, u matematici broj, u glumi je to radnja. Dakle, sve naše situacije, sve što ćovek živi, sve stvari koje postoje mogu se svesti na radnju - rekla je Savić, objašnjavajući kako je svaki pokret u neka radanja poput kresnja šibice, trzaja tela, zagrljaja.

Kad je sve to naučila bilo joj je mnogo teže, da dok je snimla “Šećernu vodicu”, da šeta gradom raščupana i sa velikim nosom, da pokrene sebe i infantilno se pomiri sa devojkom od 23 godine i kaže: "Pu, drkadžijo!", nego da se u “Uni” skine u studiju pred pet ljudi koji imaju potpuno isti odnos prema tom činu kao ona.

Moje roditelje nije šokirala "Una"

- Ja se dobro slažem sa svojim roditeljima, i među nama nema nikakvih problema. Mi smo se uvek međusobno pratili, i svaka akcija svakome je poznata. Pošto imaju poverenja u mene, imaju poverenja i u svaku moju aktivnost, znaju da od nekuda dolazi, oni je promotre.
Priznajem, mom ocu je uglavnom dosadno kad gleda ono što sam ja uradila, ali ipak gleda. Međutim, ono što mene nervira jeste strah da oni od sredina ne trpe izvestan atak zbog mene, jer ja sam ipak njihovo dete, jedino dete – pa još žensko - opisala je Savić.

Na pitanje da li se plaši da će uloga Une povući za sobom i naredne tog tipa, rekla je da ona želi što raznovrsnije likove.

- Moja želja je da bacim sebe u sve moguće okolnosti , u što raznovrsnije uloge i da budem iskorišćena na što više načina. Od pozorišta i uopšte od ovog poziva – ne može se zahtevati naročita egzistencija. Moja egzistencija nije čvrsta; ja ne bih mogla da živim sama od sebe, s načinom isplate kakav je u kinematografiji, bez zaposlenja, bez svega: apsurdno je i pomišljati tako nešto - smatrala je ona.

Merlin Monro i Milena Dravić kao uzori

Tri domaće glumice su joj bili uzori i bila je fascinirana njihovom pojavom.

- Snežana Lukić, koja je radila u filmovima Živojina Pavlovića, njena graciozna pojava i filmski način govora fascinirali su me. Druga žena, koja je na izvestan način uvek neformalno u neformalnim filmovima sjajno sebe izražavala i bila lepa, pametna i slobodna žena jeste Božidarka Frajt. I treća osoba, koja je film spoznala kao svoj lični život i učestvovala u njemu kroz njega se razvijajući , beskrajno ga volela i divila mu se, koja je uvek bila fotogenično, pametno i duhovito biće – Milena Dravić. Ona je bila moje detinjstvo, detinjstvo cele moje generacije, zaštitni znak za Jugoslaviju - rekla je ona.

Glumice, koje su je fascinirale, uništile, probudile u njoj potpunu strast za bavljenje glumom su: Bili Holidej, Marlena Ditrih, Žana Moro i najzad, u apsolutno profesionalnoj kinematografiji nedavši se do kraja – Merilin Monro.

Ja sam jedna nesrećna devojka


- Ja imam neku sreću – čuješ koliko puta to spominjem da izgleda da stvarno imam mnogo

sreće, a ja je, u stvarnosti uopšte nemam. Ja sam jedna nesrećna devojka. Družim se sa širim krugom ljudi s kojima sam odrasla negde od petnaeste godine. Mi smo prošli mnoge faze raspadanja, skupljanja, svega živog i sad smo do te mere sjajni da više ne pričamo ni o čemu. Ne procenjujemo jedni druge i uglavnom, igramo vista tablaneta i tako možemo noćima. Umemo i da šetamo ulicama, umemo i da odemo od drugih ljudi, sjajno se slažemo i – svi smo samci. To su ljudi koji nemaju nikakve veze s filmom, ali ja volim da ih odvedem na premijere svojih filmova - ispričala je Savić.

Izvor: yugopapir.com