Truba nikom ne da sna

NIGDE truba ne zvuči kao u Guči! Ni na jednom mestu na svetu nemate osećaj kao što ga imate ovde. Jer, ovde je sve dopušteno, truba iz svakog od nas izmami i izbaci ono što je duboko u njemu sakriveno. U tome je draž ovog Sabora, zato svako voli trubu. Pred njom ste ogoljeni, i koliko se god trudili da se kontrolišete, ona vas razgoliti... Ne ostane ništa sem vaše duše i onoga u čemu ste rođeni...

Ovim rečima Aleksandar Pajić, mladić rodom iz Paraćina, koji se posle gotovo decenije provedene u Gvineji u Africi vratio u Guču, komentariše Sabor u dragačevskoj prestonici. Njemu nije dosta ni 24 sata u Guči. On bi uvek više... uz trubu, uz saborašice, uz rakiju, uz kupus iz zemljanog lonca, uz pečenje s ražnja...

Treći dan Sabora, bez obzira na jesenje temperature i izmaglicu koja je rosila oznojena čela trubača, počeo je trubačkom budilicom, kada su orkestri, svirajući najžešće i najjače, probudili svakog saboraša. A završio se pred zoru, kada su trube utihnule, jer su trubači dušu ispustili duvajući u limene instrumente. Na ponoćnom koncertu, na kome su svirali najbolji orkestri Srbije, pesmom je saboraše pravo u srce “gađao” trubač iz Užica Ivan Jovanović. Odsvirao je Silvaninu “Noćas mi srce pati” i za tren “zapušio” sve druge trube. Svih 200 truba, koliko ih je bilo na stadionu kraj Bjelice, i još najmanje toliko širom varošice... Potom se zaorilo i zavijorilo kolo. Igralo se na stadionu, pod šatrama kod Popa, kod Mića Mraka, u “Centrali”... Stranci u čudu, nikako da pohvataju tri napred tri nazad... Nikako da osete ritam “moravca”, ritam vlaškog...

U varoši, na bini ispred Centra za kulturu praštala je truba Dejana Petrovića, majstora trube. “Vrtlog” je saboraše bacio u trans, to je omiljena melodija bez koje nema provoda u Guči. Nakon svirke, i Dejan je u “Centrali” uživao uz zvuke trube orkestara s juga Srbije - Elvisa Ajdinovića i Bojana Krstića.

- Ne znam da igram i nikada ne igram - kazao nam je Miloš Radošević iz Kragujevca. - Samo jednom godišnje, ovde u Guči, telo mi samo zaigra uz trubu. Penjem se i po stolovima. Ovde niko ne može da me prepozna...., a to sam, u stvari, ja. I zato se uvek vraćam Saboru i trubi.

Nije čudo, mada mnogi koji prvi put dolaze u Guču ne mogu da se načude da usred varoši zateknete saboraša koji spava na ulici, trotoaru... Onda se probudi i nastavi tamo gde je stao, pre nego što ga je san savladao. Dragačevska “ljuta” odmah razbudi, a trube teraju na igru, na vrisku, na gučko ludilo...

BORBA ZA NAGRADU NOVOSTI

U SUBOTU (21 čas) na stadionu kraj Bjelice ljuti boj vojevaće 18 najboljih trubačkih orkestara iz Srbije. Boriće se pesmom, kolom ili čočekom, za nagrade Sabora, a ponajviše za “Zlatnu trubu”, koju ove godine po 53. put dodeljuju “Večernje novosti”.

Kapelnici po poslednji put pred takmičenje uvežbavaju numere kojima će pokušati da “kupe” srce saboraša. Sviraće najbolje, najlepše za “Zlatnu”, koja će im otvoriti sva vrata, doneti više posla i para.