Slađana Zarić: Zločin bez kazne

AUTORKA dokumentaraca “Srebrenička polja smrti”, “Srbija u Velikom ratu”, “Srbi na Krfu - sto godina od albanske golgote” i mnogih drugih, Slađana Zarić, na jesen će na RTS predstaviti i novi film “Zločin bez kazne - stradanje Srba u srednjem Podrinju”. Ona za “TV novosti” govori zašto se ponovo odlučila za ratnu temu, gde je snimala, ali i kako su potresna svedočenja stradalnika uticala na nju i ekipu RTS.

* Zašto ste odlučili da tema filma budu ratna dešavanja u srednjem Podrinju?

- Nakon dokumentarca “Srebrenička polja smrti”, bilo je logično da uradim i film o dešavanjima na tim prostorima tokom 1992. i 1993. godine. Rekla bih da mi mnogo i ne znamo šta se tamo tačno dešavalo. Pre skoro godinu dana, počela sam da istražujem. Veliku pomoć dobila sam od Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Republike Srpske i bez njih ovaj film ne bi bio realizovan. Otvorili su mi bazu, dali sve podatke, tako da sam svaki slučaj koji spominjem, svaku tragičnu sudbinu kojom se bavim, proverila u policijskim izveštajima i obdukcijskim nalazima.

* Dokumentarac je baziran na tim izveštajima.

- Baziran je na pojedinačnim pričama stradanja Srba u selima srednjeg Podrinja. Kroz individualnu priču bavila sam se i sudbinom cele regije. Film je sniman na autentičnim lokacijama i donosi potresne ispovesti. U njemu će biti snimaka napuštenih srpskih sela koja danas zaista izgledaju potresno i sablasno. Tu su srušene kuće, bukva koja raste iz nečega što je nekada bila dnevna soba, metalni krevet obrastao u dvadesetogodišnju travu. Nikako ne deluje da se u tim ruševinama, u tom grmlju, nekada odvijao život.

* Na šta ste nailazili tokom snimanja?

- Na mnoge tragove stradanja. Razrušene i napuštene kuće su samo deo. Ima i brojnih spomenika i nadgrobnih ploča koje vas obaveštavaju da je na tom mestu ubijeno toliko i toliko ljudi, da je tu na svirep način nastradao dečak, da je ugašen život mladića ili majke. Ta obeležja govore o stradanju Srba, ali i o stradanju Bošnjaka tokom rata devedesetih godina.

* Ima li razlike među njima?

- Postoje presude, kako u Haškom tribunalu, tako i u lokalnim sudovima, koje se odnose na zločine koje su Srbi izvršili nad Bošnjacima, ne samo 1995, već i 1992. i 1993. godine. Ali za stradanje i ubijanje Srba još niko nije sudski odgovarao. Kao da niko nije za to kriv, kao da se tako nešto i nije dogodilo. E, to je ono što boli i čini nepravdu, a motivisalo me je i vodilo dok sam snimala film.

* Da li će i u ovom filmu biti rekonstrukcija događaja, kao što ih je bilo u skoro svim vašim filmovima?

- To zavisi i od arhivskog materijala, koji je ovde bio veoma problematičan. Sa jedne strane, kada govorimo o arhivskim snimcima napada 28. divizije Armije BiH iz perioda 1992. i 1993. godine, taj materijal ne postoji ili je maltene neupotrebljiv. Sa druge strane, arhivski materijal snimljenih leševa i obdukcija je toliko brutalan da mislim da njegova upotreba prelazi granicu profesionalnog i etičkog televizijskog prikazivanja. Zato smo morali da uradimo dramatizacije događaja. To nisu eksplicitne rekonstrukcije ratnih zločina, već samo nagoveštaji urađeni na osnovu svedočenja očevidaca, ali i policijskih izveštaja ili optužnica koje su podignute pred sudom u Bosni i Hercegovini.

* Koliko je teško raditi film takve tematike, kada su rane još sveže?

- Ovo mi je, možda, bilo najteže snimanje od sada. Kada priču snimate na autentičnoj lokaciji - vi je oživljavate. A kada vam tu priču iznose svedoci ili, što je još teže, članovi familije - onda tu priču i proživljavate. Dve priče su me na ovom snimanju sasvim dotukle. Prva se dešava u opštini Zvornik, u selu Donja Kamenica. Govori o jednom od najmonstruoznijih zločina koji se na prostoru bivše Jugoslavije dogodio. To je priča o stradanju dečaka, 11-godišnjeg Slobodana Stojanovića. Sve se dešavalo juna 1992. godine. Porodica Stojanović je pobegla iz sela, jer je armija Bosne i Hercegovine bila u ofanzivi. Prešli su na teritoriju koja je bila pod kontrolom Srba. Mali Slobodan je uspeo da se iskrade od roditelja i da prođe srpske barikade. Pošao je po svoje voljeno kuče koje je ostalo vezano na lancu. Nađen je u masovnoj grobnici. Obdukcioni nalazi govore o stravičnom zločinu i torturi koju je ovaj dečak preživeo: stomak mu je isečen u obliku krsta, odsečeno mu je uvo. Bio je i silovan. I za to niko još nije sudski odgovarao! A on je imao jedanaest godina i samo je želo svoje kuče. Potresna je i sudbina majke Dimitrijević iz Skelana. U napadu koji se odigrao 16. januara 1993. godine snajperom su joj ubijena dva sina: Aco i Rašo. Imali su pet i deset godina. Optužnica ni za ovaj slučaj nikada nije podignuta.

* Koju poruku nosi vaš film?

- Da nijedan zločin ne bi smeo da ostane nekažnjen i zaboravljen. I da nijedan zločin ne opravdava drugi. I da koliko god da nas bolelo, zločini nad Srbima 1992. i 1993. godine ne mogu da budu opravdanje zločina nad Bošnjacima 1995. godine. Ali ne mogu jedni zločini da budu procesuirani, a drugi da ostanu nekažnjeni. Bez uvažavanja tuđih i sopstvenih žrtava nema pomirenja i istinskog suživota na ovim prostorima.