Na snimanju u Meksiku: Košmar na javi

BITI deo apokalipse, pred malim ekranom i na licu mesta, dve su sasvim različite stvari. Naročito ako ste ostrašćeni obožavalac serijala koji nam dočaravaju razne mogućnosti okončanja postojanja ljudskog roda. U tom slučaju, naći se na "mestu zločina", baš tamo gde nastaju krvave scene uz koje se uspavljujete, u meksičkom "Baha studiju", u Tihuani, gde se privodi kraju snimanje drugog dela druge sezone horor sage "Strah okruženog mrtvima" (vraća se 22. avgusta na regionalni kanal Ej-Em-Si), ostvarenje je "najslađeg" košmara - na javi.

Baš takvu privilegiju imala je ekipa "TV novosti", koja je u filmadžijski kompleks, mesto rođenja blokbastera poput "Titanika", "Perl Harbura" i "Gospodara i zapovednika", zakoračila, shodno prilici, u pomalo zombi maniru. Kratak sanak, posle sedamnaestočasovnog leta od Beograda, preko Pariza i Meksiko Sitija do Donje Kalifornije, nije bio dovoljan da bi se nazvao odmorom, ali je bio idealan kao priprema za otkrivanje magičnog sveta iza kulisa jedne od najpopularnijih svetskih serija.

Na kraju prvog, i tokom drugog ciklusa, život junaka premešta se na luksuznu jahtu "Ebigejl". Njihov dom na vodi. Neizvesnu sigurnost u svetu koji se sprema da ode dođavola. U trenutku kad su oni napustili kopno, lokaciju je promenila i ekipa koja nam je svet s one strane kamera učinila uverljivim u domovima. Iz hladnjikave Kanade preselili su se u Tihuanu, meksički gradić koji će i sam postati deo serije. Za nas, kao goste, možda najšokantnije otkriće bilo je ono kad smo šetajući setovima nabasali na naše hotelske sobe - sa mrtvim zombijima u kupatilima i krevetima. Naime, apartmani hotela "Rosarito", u kojem smo bili smešteni, iskopirani su do najsitnijeg detalja za potrebe snimanja serije. Pretpostavljate, nije bilo tako jednostavno ponovo zanoćiti u tom, inače, udobnom i raskošnom smeštaju.

Scena za scenom, ređaju se kao na traci epizode koje smo odgledali, ali sad uživo. Prvo nas dočekuje Bernardo Truhiljo, jedan od glavnih scenografa projekta, i sa ponosom nam predstavlja "Ebigejl".

- Ono što ćete videti je enterijer jahte. Verovatno niste ni sanjali da ćete u naš brod zakoračiti na suvom - duhovito nas uvodi u još jednu bajku o stvaranju iluzije pokretne slike Truhiljo, i otkriva nam poznate sobe. Tu su salon, trpezarija, spavaće sobe, brodski most... I zaista, sve je isto. Posteljina, peškiri kojim se junaci brišu posle kupanja, sto za kojim jedu, čak i prozori kroz koje gledaju u beskrajnu pučinu. Osim što u seriji, stepenice iz salona vode u kapetanovu kabinu, a ove - nikuda. Doduše, one u sledećoj prostoriji identičan su nastavak tih iz salona, i gle čuda - eto nas na mostu. Vrata levo, i evo trpezarije! A samo nekoliko koraka udesno, vraća nas, umesto u hodnik - u salon. Pomalo opijeni tom šetnjom, koja nimalo ne liči na one ulickane kadrove na TV, slušamo objašnjenje.

- Nemoguće je preslikati identičan raspored soba s jahte, jer bi to bilo beskorisno. U stvaranju enterijera nastojali smo da olakšamo sebi i podredimo prostor našim zahtevima. Glupo je zbog nekog kadra trčati sa jednog kraja seta na drugi, kad one češće kombinacije možete povezati jednim vratima - poručuje glavni scenograf, ističući da je preciznost bila jedan od najvećih izazova sa kojim su se susreli.

A gde je paluba? Spoljašnjost jahte je - u bazenu. Onom čija se površina idealno podudara s morskim horizontom, te izgleda da se "Ebigejl" otisnula na Tihi okean, a ona, u stvari, tiho pluta u bazenu. U onom u koji je pre nje porinut i čuveni "Titanik".

- Jahta je bila pravi poduhvat. Mesecima smo izučavali razna dizajnerska rešenja pre nego što smo se konačno odlučili da je napravimo. Ona je čelina konstrukcija teška 25 tona, čiji je zadatak da oponaša pravi luksuzni brod. Zadaci poput ovog zahtevaju realizaciju i do dve godine, a mi smo je napravili za šest nedelja. Tog dana smo je iznosili iz radionice, morali smo da srušimo zid, i prenesemo je do bazena uz pomoć dva krana i svih raspoloživih ljudi. Kad smo videli da ne tone, svima nam je pao kamen sa srca - priseća se Truhiljo, prepuštajući nas sledećem magu svog zanata.

Reč je o Kolinu Tarstonu, stručnjaku zaduženom za sva pomagala koja glumcima dolaze pod ruku - od pištolja do viljuške.

- Sve što vidite u seriji napravljeno je ovde. Obično ništa od rekvizita ne nabavljamo tamo gde snimamo, sve se uvozi iz SAD, ali ovog puta rokovi nisu dozvolili taj luksuz - objašnjava nam Tarston, i pokazuje jedan od revolvera. Kao i sve ostalo - čekić, puška, palica, noževi... napravljeni su od gume. A deluju kao pravi.

- Postoje i originalni pištolji, naravno sa ćorcima. Oni su čak jeftiniji za upotrebu. Ćorak košta 50 centi, a vizuelni efekti 400 dolara po snimanju. Međutim, kad uzmete u obzir broj bezbednosnih mera koje morate da ispoštujete za snimanje sa pravim pištoljima mnogo je jednostavnije da uposlite kompjuterske tehničare - poručuje Tarston, navodeći da su stalno prinuđeni da se snalaze u hodu.

- U Meksiku smo prepušteni sebi. Broj kostima i lutki za statiranje su ograničeni - opisuje nam iscrpljujuće uslove rada, oduševljen što mu baš to daje podsticaja da napravi remek-delo koje upravo leži pred nama. Lutku - mrtva žena - zombij, za koju bismo se zakleli da je do malopre žvakala nečiju ruku, ili nogu.

S Kolinovom lutkom u mislima, hitamo ka kantini gde nas čeka kratak predah uz obrok s nogu. Zalogaj po zalogaj, slažemo utiske iz avanture. Bez straha, iako smo čak i tu okruženi mrtvima. Zaista, za stolom pored nas upravo ruča ekipa zombija, još našminkanih glumaca, veselo čavrljajući o vremenu, sinoćnjim dogodovštinama i današnjim scenama koje ih čekaju. Sasvim prirodno, a opet - pomalo jezivo.