Vuk Kostić: Valja mi stariti

OZBILjAN je, pametan, vaspitan i odmeren, a u javnosti se dokazuje isključivo kroz životni poziv. Iako odlično izgleda i san je mnogih devojaka, kad se kaže Vuk Kostić prva asocijacija je, ipak, vrhunski glumac. Angažovan, kao i uvek, Kostić trenutno snima seriju "Ubice mog oca", Predraga Antonijevića, u kojoj tumači Aleksandra Jakovljevića, mladog inspektora.

- Prethodno sam u BiH snimao film "Meso", prema sumanutom tekstu Nikole Pejakovića, koji je režirao mladi Saša Hajduković - kaže nam Kostić. - Bila je cika i vika u novinama, jer sam tu igrao demona, lošeg čoveka koji siluje, pali, ubija, a ima istetovirane krstove po sebi. Pojedini novinari shvatili su da sam se privatno istetovirao, iako smo to radili samo u službi filma, kako bismo pokazali da ljudi koji nose krstove ne moraju biti hrišćani. A ja sam baš taj koji kritikuje te što se krste, pa psuju na semaforu ljude koji prelaze zebru. Ljube ruke, prave donacije, a u stvari su pali anđeli.

* Da li vam smeta što se vaš privatni život često pominje u medijima?

- Postoji fan pejdž, ali nije moj, jer nemam ni kompjuter ni imejl. Tu stranicu zloupotrebljavaju, nedavno su postavili sliku na kojoj piše "Vuk u novom filmu". Uglavnom to što piše u novinama nema veze s mojim životom. Retko čitam štampu. Ne želim da zvuči gordo, ali nisam političar da mi je stalo do svakog glasa. Nisam neko ko treba da vaspitava nečiju decu, samo sam umetnik.

* Po kojoj ulozi vas najviše prepoznaju?

- Ne znam, ali znam po kojoj mi je najlepše kad me prepoznaju. Najviše se ponosim kad mi kažu da su me gledali u "Velikoj drami" tri i po sata, a da nisu ni trepnuli. Za ulogu u tom delu Siniše Kovačevića dobio sam Sterijinu nagradu, kao najmlađi dobitnik. U "Apsolutnih sto" bio sam mnogo mlad, 21 naspram 37 godina je veliki skok, ali mi je drago kad me ljudi povežu s tim filmom i kažu da se nisam promenio. Sad sam na prekretnici. Kad pogledam unazad, 2000. je bilo "Apsolutnih sto", a ako pogledam unapred, za 15 godina imaću pedeset i nešto, a to je ozbiljan okret od prošlosti. Nešto što je bilo 2000. pamtim kao da se juče desilo, a onda kad se zamislim za 15 godina - tad ću već biti, ako bog da, neki čovek.

* Osećate li da ste se promenili?

- Imam još veliku bol i nisam je dobro podneo. U stvari, nisam uopšte podneo to kad je Marinko Madžgalj otišao. A bilo je još vina da se popije i neka uloga da se odigra. On je godinu dana stariji od mene. Ove godine sam prvi put sagledao i svoje godine i, jednostavno, prezupčio to da valja i stariti, jer onda bar znaš da si tu, da si prisutan. Ovo je prvi put da pominjem Madžgalja. On je bio divan dečko, koji je vredan pomena i koji je mnogo uticao na moj život. Bio je prvi čovek koga sam upoznao da svira gitaru i peva iz duše.

SANjAM MIRNU LUKU

* OD 2001. svake godine prikazuje se po jedan vaš film. Znate li kako bi bilo živeti bez glume?

- Teško, ali ne bih imao ništa protiv da živim u Bigovu, Jabukovcu ili Sremskoj Rači, povučeno, a da mogu da ostvarim, inkasiram film holivudske produkcije. Ne mislim na milione, već na hiljade, da mogu da živim negde na moru. Mirno. Nikada se ne bih, kao Donald Tramp, borio za kampanje, već bih sedeo negde u planini ili na moru i gledao u vodu.