Dominik Kuper: Glumim đavola u službi Boga

LEPUŠKASTI momčić koji je pre skoro deceniju u mjuziklu „Mama mia” mamio uzdahe tinejdžerki, danas bi im rolom Džesija Kastera u Ej-Em-Sijevoj novoj seriji „Sveštenik” (pratimo je ponedeljkom od 6. juna u tri ujutru i u repriznom terminu istog dana od 22.00), verovatno uterao strah u kosti. Britanski pedigre, od rođenja „uzgajan” na ulicama kosmopolitskog Londona, za potrebe role đavola u odori popa prikrio je snažnim američkim južnjačkim akcentom, ali ne i činjenicu da je od lepotana postao zreo, karakteran glumac pred kojim se ređaju sve ozbiljniji projekti.

Tako, Dominika Kupera (2. juna napunio 38), posle odlično ocenjenih filmova „Vojvotkinja” i „Đavolov dvojnik”, kao i naučnofantastične sage „Kapetan Amerika”, gde je 2011. dočarao čuvenog agenta Tonija Starka, gledamo ovih dana u bioskopu i kao jednog od glavnih likova u dugo očekivanoj ekranizaciji kompjuterske hit igrice „Vorkraft”.

U ekskluzivnom razgovoru za „TV novosti”, Kuper nam otkriva kako je biti u koži bludnog sveštenika, superheroja bez svetlucavog trikoa, koji je tragajući za Bogom pukim slučajem postao vlasnik božanskih moći.

- Nisam čitao strip prema kojem je rađena serija. Naravno, čuo sam za njega, tako da sam u glavi imao jasnu Džesijevu sliku. Prišao sam projektu kao da je scenario. Potom sam pročitao i strip. Ono što me je oduševilo jeste činjenica da je ovaj scenario nešto najbolje što mi je došlo u ruke. Shvatio sam koliko je hrabra ideja producenata da ga ekranizuju. Dopao mi se Džesi, njegova kompleksnost i upornost da postane bolji, kao i put kuda ga je ta opsesivna želja odvela.

* Da li je Džesi netipičan superheroj?

- Nesumnjivo! On poseduje jednu od najvećih moći na svetu. Ipak, nije u stanju njome da ovlada. Nije ni svestan da je u stvari superheroj. Ono što je briljantno jeste test na koji je stavljen, jer po navici superheroje svrstavamo na stranu pozitivaca, kao one koji koriste moći isključivo radi dobra. Džesi na tom ispitu stalno pada, što ga stavlja van svih klišea.

*Šta je bio najveći izazov s kojim ste morali da se izborite da biste preneli Džesijev lik sa stranica stripa pred kamere?

- Od početka sam mislio da će to što pred sobom nemam samo lik iz scenarija, već i nekoga koga sam mogao osmisliti na osnovu crteža iz stripa, i tako mu verodostojnije podariti karakter koji sam smatrao da mu pripada, biti veliko olakšanje. Međutim, pred kamerama se sve odvija sporije i nemoguće je u nekoliko slika objasniti lik, i odmah preći na akciju. U prvim epizodama, morao sam dočarati Džesijevu depresivnu i melanholičnu stranu, koju sam lično doživeo kao napornu i monotonu za gledaoca. Uplašio sam se da neću moći da odgovorim tom zadatku, i to je bio moj najveći strah. Kako istovremeno istaći sve potrebne Džesijeve osobine, ali ne izgubiti na dinamici.

* Zbog čega su baš vas odabrali za tako nesvakidašnju ulogu?

- Ni sam nisam siguran. Pokušavam da dam odgovor na to pitanje od početka serijala. Prvi sastanak sa autorima protekao je u odličnoj atmosferi. Posle dva sata razgovora, podelili smo zajedničko oduševljenje stripom. Istina je da su delom, verovatno, prepoznali Džesija u meni što je zabrinjavajuće, jer govorimo o đavolu u odori sveštenika, ali meni to ne smeta. Ne poistovećujem se sa njim, ipak, prija mi da budem deo njegovog sveta.

* Kako ste se prilagodili akcentu i mentalitetu južnjačkog tipa Amerikanca?

- Veći problem je bio uskladiti obaveze u Britaniji sa snimanjem serije. Teksaški akcenat savladao sam uz pomoć mentora u školi glume. Nije to bilo tako teško. Bilo je potrebno malo „slomiti” jezik, ali u glumi ima i većih izazova. Organizacija poslovnog i privatnog života na dva kontinenta je pravo umeće.

* Dopada li vam se Džesijev svet?

- Na trenutak me je vratio u vreme kad sam sa bratom pratio serije poput „Tvin Piksa” i „Zone sumraka”. Ima tu njihovu dozu misterije i bizarnosti koje osvajaju. Tad nisam znao za ovaj strip, a nikad nisam ni bio veliki obožavalac stripa kao umetničke forme. Susret sa „Propovednikom” promenio mi je mišljenje.

* Vređa li tematika serije hrišćansku religiju?

- Vidim samo pozitivne aspekte onoga što smo stvorili. Serija nikoga ne vređa i ne osuđuje. Radnja je takva kakva je, ali nije napravljena da dovede u pitanje nečiju veru, već samo postavlja pitanja i traga za određenim odgovorima. „Propovednik” je priča o čoveku koji je izgubio veru i pokušava da pronađe Boga. Odjednom, završava u sasvim drugoj stvarnosti koja mu nudi mogućnost da se poigra sa božanskim moćima. Šta onda? To je pitanje koje je osnov našeg rada. Serija može biti šokantna za nekoga, ali naša namera nikada nije bila napad na religiju.

* U koga veruje Džesi, a u šta vi?

- Od očeve smrti pomalo je izgubljen. Vera u Boga je ono čime se vodi u životu, ali njihovi putevi se često razilaze. U rodni kraj vratio se jer ima osećaj da će tu biti bezbedan. Međutim, tokom sezone, videćemo da će ga tamo sačekati sve osim mira. U potrazi za Bogom, on traga za sobom. Kad je reč o meni, odrastao sam u Velikoj Britaniji, gde crkva nije prioritet. Ne mogu reći da sam veliki vernik, jer ne idem na službe nedeljom, niti se pridržavam verskih učenja. Međutim, da bi bio deo društva, moraš da poštuješ njegova načela. Donekle me buni taj paradoks između vere i obaveze da veruješ jer se to od tebe zahteva.