RETKE su osobe koje su do svog uspeha došle bez ijedne mrlje, bilo na privatnom, bilo na profesionalnom planu. Koje su se kontinuirano isticale isključivo radom, talentom, čašću i dostojanstvenošću. Jedna od njih svakako je Ljiljana Blagojević, glumica koja je svojim pozivom počela da se bavi još 1975, a do danas je ostvarila više od 60 filmskih i serijskih i nebrojeno pozorišnih uloga.

Ni nagrade, razumljivo, nisu izostale, pa je Blagojevićeva osvojila sva značajnija priznanja na ovim prostorima. Nedavno smo imali prilike da je vidimo u ulozi Drage Mašin, u serijalu „Kraj dinastije Obrenović”, na RTS-u, a pre mesec dana završila je snimanje TV filma „Ono malo časti”, Filipa Čolovića, u kojem tumači glavnu ulogu - Milunku Savić. S obzirom na to da je tumačila još nekoliko heroina, pitamo je da li s posebnom vrstom odgovornosti pristupa takvim ulogama:

- Glumački profesionalni postupak u procesu rada uvek je pun odgovornosti, jer od njegovog kvaliteta zavisi budući angažman, ali je sigurno on još odgovorniji kada se igra istorijska ličnost. Iako umetnost nije čas istorije, ipak u pripremi uloge istražujemo sve što je dostupno i pokušavamo ono što je ostalo zapisano o toj ličnosti da iskoristimo u kreiranju lika i karaktera te osobe. Jer, svaka istorijska ličnost je ipak čovek od krvi i mesa, pa samim tim i od svetlih i tamnih strana.

ODVOJILI SMO SE OD PRIRODE * Šta su nam moderno doba i način života doneli, a šta odneli?
- Doneli su brz život, jurnjavu za profitom, visok standard, a uzeli dušu. Dosta smo se odvojili od prirode, čiji smo deo, i to nije dobro. Ovo vreme elektronike mnogo je opasno ukoliko nema mere. Kaže Kueljo: „Nema bolje dadilje od tableta, samo uzima dušu.” To sve govori.

* Da li bi trebalo više pažnje da posvećujemo značajnim ličnostima iz naše istorije? I na koji način?

- Ako pogledamo velike narode, iako su im države mlađe od naše, ipak ćemo videti kako neguju sve što im daje identitet i posebnost, bilo da se radi o naučnicima, umetnicima ili istorijskim ličnostima. Onda se nameće kao odgovor: „A što da ne!” No, ako opet pogledamo nas, videćemo da imamo kratko pamćenje, da smo veoma malo toga učinili da se više sazna i o Milankoviću i Pupinu i Milevi Marić, a da ne govorimo o značajnim istorijskim ličnostima. Ako me pitate na koji način, pa, kroz školsku edukaciju, kroz snimanje TV serija, drama, filmova, kroz odličan školski i TV program. Kad bi se značajnim ličnostima iz naše istorije posvetilo onoliko pažnje koliko se poklanja rijaliti programu, statistika bi bila drugačija. Ali danas cilj nije obrazovan misleći čovek, već potrošačko-dužnički rob.

* Smatrate li da je našim televizijama potrebno više ovakvog programa?

- Smatram da je obaveza televizije koja ima nacionalnu frekvenciju da pravi ne program koji bi masa volela da gleda, već onoj koji je dobro da gleda. Mislim da često potcenjujemo gledaoce. Nije tačno da traže samo laku zabavu, estradu. I te kako umeju da prepoznaju kvalitet. Ali ako im samo servirate primitivno i prostakluk, jer to ima visoki rejting (?), a i to je pitanje koliko je tačno, onda ćete sami, po principu odsustva mogućnosti izbora, naterati usamljene i siromašne da konzumiraju to đubre od rijalitija i da polako postaju njegovi zarobljenici, kao u paukovoj mreži. Kad pogledam stare serije, drame, TV filmove, tad naročito shvatim površnost u kojoj danas živimo, bar što se tiče tretmana mog esnafa i kulture uopšte.

* Da li vam se čini da svojim sadržajima televizije mahom potcenjuju publiku?

- Da. Vrlo. Zdušno neguju primitivizam i još zdušnije zanemaruju talentovane mlade umetnike i naučnike. Čak se uskraćuje prostor i dokazanim mislećim autorima.

* Šta najčešće gledate na televiziji?

- Trudim se da TV gledam zato što nešto određeno želim da vidim, a ne da mi je non-stop uključen. Veoma volim da gledam „Trezor”, kvizove, Histori, kuvanje, emisije umetničke muzike, a od zabavnih emisija „Žikinu šarenicu”.

* Koje biste tri vrednosti izdvojili kao najvažnije u svom životu?

- Ne bih ja to tako matematički. Živa sam, još imam potrebu da se pobunim zbog pravičnosti i da se obradujem kad vidim nekoga ko mi je drag. Meni dosta, kao znak da sam čovek.

* Vaš suprug Siniša Kovačević i ćerka Kalina takođe su dramski umetnici. Da li, i u kojoj meri, posao „donosite” u kuću?

- Kalina ima svoj dom i nosi ga tamo. A mi onoliko koliko ga donose advokati i doktori.

* Koliko pomaže to što ste iz iste branše?

- Ne znam kako bi bilo da nismo. Ceo život smo zajedno, tako da mi je to sve normalno. Ima tu i dobrog i lošeg. Sve se deli. I prijatelji i neprijatelji.

* Ima li to mane?

- I ako ih ima, a ima ih, ne bavim se time. Ne trošim vreme na priču o tome. Volim da radim, i dok je tako, dobro je.

* Zajedno sa suprugom bavite se i produkcijom. Kako se snalazite u toj vrsti posla?

- Produkcijski posao je veoma težak. On nema veze sa umetnošću. Ipak, ja ga volim i umem da ga radim kad dobijem priliku za to. Mnogo je teško dobiti je, jer ukoliko niste blizu vatre, ona vas neće ogrejati. Politika je ta koja određuje ko će dobiti šansu a ko ne.

* Imate li nedosanjanu ulogu?

- Nemam.

* Čime se sve trenutno bavite, kakvi su vam planovi?

- Bavim se konsultacijama za prijemni iz glume, jer ove godine primam klasu na „Sinergiji”. Ima darovite i zanimljive dece. Završila sam snimanje TV filma „Ono malo časti” o Milunki Savić, u režiji Filipa Čolovića, za RTS. Igram moje predstave u Narodnom pozorištu, Zvezdari i Slaviji i pokušavam da isproduciram neke nove projekte. Nadam se da ću u tome uspeti.

* Da li se umorite od tolike angažovanosti?

- Ne. Volim da radim i to me regeneriše.

* U čemu najviše uživate u slobodnom vremenu?

- U igranju sa Mionom.

* Šta biste poručili mladim glumicama?

- Da veruju u sebe, da ne čekaju da budu izabrani već da sami biraju projekte, i da čuvaju ljudski i profesionalni dignitet.



ZAGLUPI PA VLADAJ

* Format rijaliti programa proširio se i na život van malih ekrana. Neretko se osećamo kao pod lupom i kao provalnici u nečije živote. Šta mislite o tome? Da li će se i kada to promeniti?

- Ne verujem! Mislim da je to namera i projekat. Zaglupi pa vladaj. Nedavno sam čula da je Kina zabranila rijaliti. Ne znam da li je to tačno, ali ja to pozdravljam. Govorim o ovim rijaliti programima gde se razvijaju voajerstvo i nasilje. To je gore od pornografije. To je dno civilizacije. Svedoci smo toga da ti programi od anonimnog polusveta prave zvezde. Nasuprot tome imamo divnu mladost koja osvaja nagrade na svetskim takmičenjima iz umetnosti, nauke, i o njima niko ništa ne zna. Kao da ne postoje.