Milunke smo se kasno setili

U KAFANI kod Duleta, u gustom dimu, za stolom prekrivenim kariranim stolnjakom, sedi krupan čovek u odelu, sa bradom od nekoliko dana. Pored njega stoji žena sa maramom na glavi, u vunenom prsluku i štofanoj suknji. Na nogama su joj iznošene cipele na štiklu. Deluje zabrinuto.

- Ko je ova prostačina? - pita čovek.

- Visoki oficir Udbe - odgovara žena.

- Visoki oficir? Pre bi se reklo da je uličar - veli on, a ona mu šapuće: - Stalni je gost kafane, svi ga se boje. Prvoborac.

- Prvoborac - ozlojeđeno će čovek, na šta mu žena molećivo govori: - Nemojte, izgubiću posao.

- Ako je neko borac, to ste vi Milunka! Šta znači prvoborac? Ili je borac ili nije - nastavlja gospodin, obrazlažući svoje mišljenje u još nekoliko rečenica, dok Milunka pokušava da ga stiša, oslovljavajući ga sa „kapetane”.

Bezuspešno. Ubrzo čujemo psovke iz daljine. Očito, upućuje mu ih „prostačina”. Kapetan ga pita kako ga nije stid da tako priča pred ženom koja je dvostruki vitez Legije časti i nosilac Karađorđeve zvezde s mačevima, pred kojom je i Šarl de Gol stajao mirno. Ovaj mu uzvraća psujući francuskog vojnog zapovednika. Kapetan ga naziva vucibatinom, što udbaša nagoni da uđe u kadar.

Mlad, zalizan, u kožnom mantilu, kabadahijskog hoda i držanja. Traži isprave kapetanu, za kog usput doznaje da se zove Blagoje. Raspravljaju se, što dovodi do toga da mladić primeni zakon jačega i uperi pištolj u Blagojevo čelo. Napeto je. Međutim, Blagoje ne gubi dostojanstvo ni u tom momentu, otkrivajući mladiću da je bivši oficir. Ovaj nastavlja da se izdire na njega, zalivajući svaku repliku rakijom. Milunka je preplašena i bespomoćna. Uskoro, kad se ispostavi da je Blagoje komandovao mladićevom ocu tokom Prvog svetskog rata i dao mu Orden za hrabrost, unervozi se i ostavi ga na miru. On je Tanasko, za kog je Milunka čula da je oca oterao na robiju. I dok Tanasko izlazi, Milunka i Blagoje zgranuto stoje, a mi osećamo olakšanje.

Posle nekoliko ponavljanja i raspirivanja dima, kadar 36/3 je „kupljen”, a reditelj Filip Čolović zadovoljan. Baš kao i glumci Ljiljana Blagojević, Miodrag Krstović i Nikola Rakočević. Sad znate u kojim ulogama. Poslednji je snimajući dan TV filma „Ono malo časti”, prvog igranog o našoj bezrazložno zapostavljenoj heroini Milunki Savić. Ženi koja je imala najviše odlikovanja u istoriji srpskog ratovanja. Ostvarenje snimljeno za samo 12 dana, iziskivalo je naporan tempo rada. Premijera bi trebalo da bude na jesen.

Nalazimo se u Grockoj, gde pitamo Čolovića, koji je potpisan i kao koscenarista, otkud mu ideja da napravi film o Milunki Savić.

- RTS je pre nekoliko godina uzela scenario „Legija časti” od Bratislava Petkovića, po kom je igrana predstava u „Garaži”, a ja sam ga adaptirao. Smatram da Milunka zaslužuje film. Sama činjenica da ju je Petković smestio u 1955. govori o drugačijoj vizuri, koja me je inspirisala na novu priču. Zato je radnja paralelna. U filmu vidimo gde je završila Savićeva. Kao čistačica u kafani na lošem glasu, i dolazak Nikite Hruščova. Pratimo radnju koja je izvođena u predstavi, susret saboraca iz Prvog svetskog rata, a ja sam ubacio priču iz 21. veka, napravivši sagu o našim borcima i pokazavši da se ništa nije promenilo. Prošli vek nam je protekao u ratovima, zato nije slučajnost što moja drama počinje prologom da Srbija nikad nije objavila imena svojih žrtava, niti ih je popisala. Kroz takav odnos vidimo i odnos prema ljudima.

Miodrag Krstović, kome je poverena uloga kapetana Blagoja Petrovića, igrao je već u pozorištu ovu dramu, ali u roli Tanaska. Smatra da je Čolović napravio divnu priču o zaboravljenim junacima.

- Film je najmanje što smo mogli da uradimo za veliku Milunku i ljude koji su život dali za Srbiju. Ovo je topla priča o dvoje ljudi koji se sreću posle 40 godina, u kafanskom klozetu i prisećaju se prošlosti. Kapetan Petrović je personifikacija svih znanih i neznanih boraca iz Prvog svetskog rata - poručuje Krstović.

Na kraju, Ljiljana Blagojević nam otkriva kako je doživela Milunku.

- U mojim je godinama, još radno sposobna. Kao udovica dopunjavala je bednu penziju da bi decu izvela na pravi put. U mladosti sam igrala Milunku u Narodnom pozorištu, a sad sam zaokružila njen život. Postoje pobednici u ratu, ali i u miru. Ona nije bila nijedno. Naprotiv, život se s njom poigrao. I to što smo film snimili za 12 dana je neuobičajeno. Još jedan Milunkin podvig. U rangu muškaraca bila je jedna od najboljih u ratu, a posle se pokazalo da se, nažalost, rodoljublje ne isplati. Išla je srcem, nikad glavom. A srce nije mudro slušati, što hrabri često i ne rade. Mudri su oni koji pokupe zasluge za ono za šta su se hrabri borili. To je naš odnos prema nama samima. Da je Francuskinja, Milunka bi bila filmska junakinja, a mi smo je se tek sad setili. Malo je filmova o Prvom svetskom ratu, o balkanskim da ne govorimo. To je period koji je potisnut i zaboravljen. Pravljeni su samo partizanski filmovi, neka vrsta naših kaubojaca.