Bobi Kanavale: DŽeger me je učinio kraljem roka!

BEDEMI svake imperije počivaju na moći vladara i njegove sposobnosti da u svakom trenutku konce drži u rukama, povlačeći ih tako da osigura njen, ali i svoj opstanak. Kako izgleda borba za titulu kralja u muzičkom carstvu veselih sedamdesetih prošlog veka i gde prestaje ljubav prema notama, a njihove melodije pretočene u zavodljivo šuškanje dolara postaju sredstvo održanja na tronu, u ekskluzivnom intervjuu za "TV novosti" otkriva dvostruki dobitnik Emi nagrade Bobi Kanavale (45), junak HBO hit serije "Vinil" (poslednju epizodu prve sezone gledamo u ponedeljak u 20.05).

- Uloga Ričija Finestre, direktora izdavačke kuće koja gubi sjaj, opčinila me je zbog vešto osmišljenog scenarija. Na pravi način je dočarao pomalo šekspirovsku borbu za vlast u kraljevstvu pred krahom. Vladar uljuljkan u sopstvenu moć primoran je da se iznenada brani od onih koji bi delić njegove krune. U takvoj situaciji oružje ne biraš po pravdi, već po sili nužde - započinje priču o roli koja mu je posle četiri godine rada na "Carstvu poroka" donela dugo željenu promenu.

* Kako ste se odlučili na tako radikalan potez, da napustite siguran posao i otisnete se u nepoznato?

- Kad vam ulogu kao producenti ponude Terens Vinter i Mik Džeger, čovek koji je stvorio sedamdesete, ne dvoumite se previše. Bio sam zadovoljan statusom i saradnjom sa ekipom u "Carstvu poroka", ali svako se zasiti, pa se to dogodilo i meni. "Vinilova" tematika kupila me je iz prve, baš kao što je bio slučaj i s prethodnim projektom. To je neki moj predosećaj na osnovu kog biram posao. A ispostavilo se da me on, kad je reč o "Vinilu", nije prevario.

* Ipak, reč je o nečemu sasvim novom i drugačijem od vaših prethodnih uloga. Da li je bilo zahtevno prilagoditi se "preko noći"?

- I te kako. Zamislite, prva epizoda koju sam snimao bila je imaginarna karate tuča sa Brusom Lijem. Kad se završio taj snimajući dan, došao sam kući i rekao sebi: "U redu, ovakvih šest meseci je ono što te očekuje. Da li si spreman?". Rešenje se nametnulo samo. Shvatio sam da, jednostavno, samo treba da isključim misli - i glumim.

* Muzika i gluma su donekle povezane, jer obe podrazumevaju odnos prema javnosti. Jeste li se tokom rada na seriji našli pred nekim preispitivanjem kao Riči?

- Za njega je muzika bila povod da stupi u svet kojim je kasnije zagospodario. Ostalo je samo pitanje održanja tog statusa koji je muziku stavio u drugi plan. Jedino je Devon, njegova supruga, bila osoba prema kojoj je u potpunosti ostao iskren i koja ga je činila ranjivim. Zbog nje se pita - šta sam ja bez ove kompanije. Za odgovorom na to pitanje, svih šest meseci rada, tragali smo i Teri i ja. Zaista, da li naša popularnost opravdava naš talenat? Moć kojom vladamo scenom? Šta smo mi bez nje? Verujem da će nam "Vinil" vremenom razrešiti tu neugodnu nedoumicu.

* Kako je bilo snimati sa Martinom Skorsezom?

- Zanimljivo je to da je on "Vinil" tokom snimanja uvek doživljavao kao film. I zaista, kad god pogledam seriju, imam osećaj da gledam još jedan njegov sjajan film. Tek na kraju epizode, kad ti šargarepa pobegne za dužinu kanapa, shvatiš da ćeš trku morati da nastaviš u sledećem nastavku i onda doživiš prosvetljenje - nije kraj. Inače, osećaj je bio neobičan, ali samo dok se nismo bolje upoznali. Smatram da je za dobru saradnju potrebno da postoji pozitivna energija među ljudima. Zbog toga sam dao sve od sebe da osetim "talase" na kojima su oni, i talentom dočaram ono što se od mene zahtevalo. Čak i onda kad bi me neka stresna okolnost saterala u ćošak, uspeo bih da iskontrolišem emocije, ponesem ih kući i ogolim pred devojkom. Nisam dao slabosti da mi oduzme moć.

* Čemu vas je Mik Džeger naučio o sedamdesetim?

- Družiti se sa Mikom je kao biti u društvu Sunca. Ne znate ni šta biste rekli, jer je on čovek koji je već sve doživeo i probao. Ne postoji način da ga fascinirate. Ipak, bio mi je od velike pomoći. Vodio me je na nastupe, pustio u krug najbližih prijatelja, provodio sam vreme sa njim u hotelu, sve sa ciljem da osetim šarm sedamdesetih.

* Koliko ste znali o tom periodu njujorške muzičke istorije?

- Mada sam u tinejdž fazi bio tokom osamdesetih, duh sedamdesetih je bio i te kako živ. Muzika i filmska ostvarenja iz tog perioda bila su kvalitetnija. Takođe, imao sam tri godine da se pripremim za ovu ulogu. Mnogo sam čitao i istraživao, a značajna pomoć bili su mi i ljudi uz koje sam odrastao, a koji su i danas poklonici tog vremena.