LAĐA, ona bela, kojom kormilari Srećko Šojić, u utorak će ponovo isploviti iz luke RTS. Međutim, kako joj ovo nije prvi put da je viđena na programu Javnog servisa Srbije, iznova osvojivši simpatije i osmehe gledalaca, predviđamo joj i novo usidrenje.

Čim omiljeni negativac „s brčići” bude počeo da pada u zaborav, videćete, eto njega opet... Jednako neodoljivog „kao šećer” i dovoljno iritantnog da nas podseti na to da od „šojićizma”, nažalost, ni milimetar nismo odmakli!

- Pošto je „Bela lađa” moja poslednja serija, nije imala prilike da se mnogo reprizira. Kad god u jesen kasno krene novi ciklus, prethodno se reprizira stari. Tako da su prvi ciklusi do sada emitovani tri - četiri puta, a pretposlednji jedanput. Sada je u cugu išlo svih 90 epizoda. Slučajno sam pre tri nedelje saznao da je bila najgledanija na svim kanalima, posle „TV slagalice”, a i mnogi poznanici mi govore da je i njihova deca gledaju - kaže Siniša Pavić, autor serije.

Novi gledaoci nisu bili ni u desetogodišnjem planu u vreme kada se prvi put pojavio Šojić i proslavio u filmskom serijalu „Tesna koža”. To znači da su upoznali najmračniju stranu Srećkovog lika. Oni vremešniji, koji su uz njega rasli, znaju da je mladi Šojić bio jednako blentav kao ovaj stari, ali bezazleniji. Delovao je kao usamljeni unikat, ali realnost nas je iznenadila ponudivši kopije.

- Pojavio se kao mali socijalistički direktor koji pravi kombinacije u preduzeću, a završio kao predsednik političke stranke koji odlučuje o našim životima - kaže Slobodan Terzić, urednik serije.

- Pavićeve serije su suštinsko svedočanstvo naših života na ovim prostorima. Govore o porodičnim odnosima, o Pantićima koji su celog života nesrećni dužnici, kao većina ovog naroda, a s druge strane o sitnim hohštaplerima koji su tokom privatizacije uspeli da upropaste preduzeća i postanu partijski šefovi ili tajkuni.

I autor potvrđuje da Šojić s početka i ovaj danas - nisu isti.

- Lik sam tekstualno obogaćivao. Više nije bilo reči samo o odnosu Šojić-Pantić, već o Šojićevom odnosu sa svima ostalima. On je postao Karpov koji igra na 20 tabli - sa policijom, političarima, Ćirkom... Njegovo samopouzdanje je uvek bilo jako, ali je ranije komandovao samo „Pantićima”.

Međutim, kako danas u parlament može da uđe svako, dobio sam ideju da upotrebim čoveka koji je sve sposobniji da opstaje u društvu, na blef i prevaru, koji nema znanja, iskustva, ambicije da uradi nešto vredno, ali ima sposobnost da svaku situaciju obrne u svoju korist. Ne postoji nijedan lik u seriji koga Šojić nije prevario - kaže Pavić. - Tema „Bele lađe” su politika i društvo politizirano do apsurdnih oblika.

Politika se u sve meša, ali iako svi o njoj misle loše, većina bi da uđe u politiku, jer se tu, nažalost, može i bez znanja. Iza toga stoji i novac - u Americi ogroman, a kod nas ga nema dovoljno i to je upravo klizavost našeg političkog terena. Taj novac koga nema dovoljno postaje veoma važan za svačiji opstanak.

Kako se onda dogodilo da, znajući da je negativac nad negativcima, spreman i na najpodlija dela ne bi li se dokopao moći i novca, Šojić postane istovremeno i voljen? Jesmo li svi izgubili kompas koji treba da nas usmeri ka pravim vrednostima? Čemu i kome se zapravo smejemo?

Na tragu odgovora je pesnik i književnik Goran Babić. Nazivajući Šojića simpatičnom barabom, ističe da će on dugo poživeti u ovom mentalitetu.

- Za mišljenje o Šojiću trebalo bi pitati isključivo mlade ljude, one koji će s njime proživeti svoj vek, jer on neće s nama izumreti. Možda su ga proizvele sumanute godine ovdašnje tranzicije (u prevodu pljačke), a možda je i stariji. Možda je naše gore list, a možda je i Evropejac, nije ga lako uokviriti bez ostatka.

MORALNI AUTIZAM

GLUMICA Ljiljana Dragutinović, koja u seriji igra Pantićevu ženu Persidu, smatra da su Pavićeve serije pretrpele sve udese društva, a da su i dalje aktuelne, kao u vreme kada ih je pisao.

- Očigledno je da su piščeva predviđanja dobra. On piše o onome što se događa, ali i o onome što će nam se desiti. Stvarnost na silu uleće u njegov papir i ispisuje ga sama. Zato su njegove serije najgledanije - kaže glumica, koja je igrala Nataliju Šćekić u Pavićevim „Srećnim ljudima” i Vukosavu Šćepanović u „Stižu dolari”.

- Šojić je duhovito napisan, a uz to, igra ga glumac sa najvećim šarmom, Lane Gutović. Šojić je čista groteska, počev od spoljašnjeg izgleda do toga da je reč o duhovnom invalidu i moralnom autisti. Surova realnost i Šojići idu ruku pod ruku.

Činjenica da se u narodu „primio” kao melem na ranu govori da nam nije stran i da na neki način živi u ovdašnjoj svakidašnjici. Ponekad pomislim kako „šojićevština” vreba i tinja u svakom od nas, a prilike je izbacuju na površinu kad društvu oslabi imunitet. Virus „šojićizma” doduše nije smrtonosan, ali leka ni vakcine nema. Potrebno ga je preležati uz „kafućino i viski sa hledom” - zaključuje Babić.

Slobodan Terzić ističe da nije slučajno što je u svetu primetan trend političkih serija, ozbiljnih dramskih poput „Kuće od karata”, „Premijerke”...

- Naša „Bela lađa” je humoristička, kako bismo lakše progutali gorku pilulu, jer teško je gledati Šojiće koji su svuda oko nas. Niko neće da prizna da je Šojić, a u svakome od nas i političara ima ga. On nema suštinski nijednu pozitivnu osobinu. To je čovek sa urođenom greškom.

Pavić tvrdi da ni Šojić ni njegov Šurda nisu pozitivci, s tom razlikom što je Šojić osvedočeni negativac, a Šurdilović ne ume da iskoristi ni ono što ima pozitivno.

- Zato su ti likovi omiljeni, jer svako od nas ima nešto od njih. I, da se ne zavaravamo, ne smejemo se Šojiću samo zato što smo drukčiji. Smejemo se pomalo i sebi. Ima ljudi koji žele časno da prožive i rade svoj posao, ali su prinuđeni da se „upletu” tamo gde im nije mesto, koristeći šojićevska sredstva da bi lakše opstali, jer tamo gde pripadaju - mesta nema.

UMALO SUDBINA „TITANIKA”

A MALO je nedostajalo da „Bela lađa”, koja je nastajala deset godina, uopšte ne bude porinuta ili, u najboljem slučaju, da doživi sudbinu „Titanika”.

- Serija je pretrpela mnogo udaraca, ali nadam se da gledaoci to nisu primećivali. Već na startu nam je novac pokazao zube. Jedan od dvojice glavnih glumaca, za koga je uloga pisana, pred početak snimanja rekao je da ne može da igra. Zašto ne može, ako me je deset godina molio da to pišem? Zato što se u sve umešao novac. Zato je tekst koji je pisan za jednog glumca i to onog koji je već proslavio taj lik, morao da igra drugi. Zatim je poginuo Zablaćanski, Petar Kralj je umro pred kraj serije... Pravo je čudo da je „Bela lađa” uopšte privedena kraju - primećuje Pavić.

Proslavljeni TV autor priseća se scene kada Hadži-Zdravković (igra ga Predrag Ejdus) dođe u studio kod Olivere Kovačević, pa „zapeni” o Šojiću.

- Kada ga Olja pita zašto ga toliko napada, on joj odgovara: „Pa, vi ne primećujete šojićizaciju Srbije”! On se širi, množi se”. Na primedbu voditeljke da preteruje, Hadži-Zdravković joj kaže: „A jednog dana kad dođete na posao i vidite Šojića na mestu vašeg šefa, onda ćete da se lecnete...” To je priča o tome da li se Srbija „šojićizuje” ili ne, i ima li otpora prema tome.

Ali atraktivnost koju smo postigli sa tim likom pomalo je bacila u drugi plan neke druge izvanredne uloge u seriji, a Šojić niti bi postojao niti bio tako poseban da se nije sudarao sa njima.

I Terzić smatra da je onaj koji „vuče geni iz rodni kraj” nepravedno ostavio u senci mnoge druge maestralne role, bez kojih serija sigurno ne bi bila ovoliko gledana. Tu su uloge koje su ostvarili pokojni - Petar Kralj, Milenko Zablaćanski, Đuza Stojiljković, Dušan Golumbovski. Pa Mina Lazarević, Milan Vasić, Saša Dunić koji je majstorski odigrao Ćirka...

- Ipak, najzanimljiviji lik u „Beloj lađi” je Hadži-Zdravković. On je lice i naličje političara. Ima proročku rečenicu: „Dok mi shvatimo, ovaj će Šojić da dođe do Akademije nauka, Udruženja književnika, i na televiziju”.

Ako uviđate bilo kakve sličnosti sa realnošću, obratite se svom lekaru ili farmaceutu kako biste na vreme započeli terapiju uz „viski s hledom”. I tako do sledeće reprize.