DŽon Travolta: Sanjao sam da budem Brando

NIJE čest slučaj da zvezda holivudskih blokbastera poput Džona Travolte sa velikog platna zaluta na mali ekran. Kad se to i dogodi, budite sigurni da ima dobar razlog za tu nesvakidašnju avanturu. Recimo, „Američku krimi-priču: Narod protiv O. Džeja Simpsona” (sredom na Foksu u 22.00), dokumentarno

-igranu seriju od deset epizoda, čija nas radnja vodi iza kulisa najčuvenijeg suđenja u istoriji američkog pravosuđa. Da je Travolta nanjušio TV hit, svedoči i odličan rejting prve epizode, koja je na američkom kablovskom kanalu FX privukla čak 12.000.000 gledalaca!

O tome kako je biti deo serije nagrađivanog režisera Rajana Marfija, koji potpisuje kultne TV naslove poput „Reži me”, „Američka horor priča” i „Gli”, i u koži advokata Roberta Šapira, prvog na liniji odbrane američke nacionalne legende devedestih, fudbalera O. Džeja Simpsona (optuženog za brutalno ubistvo bivše supruge Nikol i njenog prijatelja Ronalda Goldmana), Travolta otkriva u ekskluzivnom intervjuu za „TV novosti”:

- U vreme kad je ova priča bila aktuelna, proživljavao sam slavu „Petparačkih priča”. Snagu za tumačenje uloge koja mi je donela nominaciju za Oskar pronašao sam upravo u slučaju Simpsona. Mada, dugo sam se dvoumio oko toga da li da se vratim na TV - otkriva nam Travolta, koji je poslednju veću ulogu na malom ekranu ostvario u sitkomu Welcome Back, Kotter (1975-1979).

Šta je presudilo da posle 40 godina ipak kažete - da?

- Najviše me je mučilo to što nisam znao kako je serija zamišljena, a nisam želeo da učestvujem u još jednoj tabloidnoj komercijalizaciji istorije. Međutim, kad sam sagledao sjajnu refleksiju likova i okolnosti, onako kako ih je zamislio režiser, na današnja društvena događanja, i dodatno dobio podstrek od moćnih ljudi iz filmske industrije da postanem deo ovog epskog šoua, nisam mogao da odbijem. Imao sam isti osećaj kao i pred snimanje „Petparačkih priča” - to je prilika života.

Da li su se sa „znakovima pored puta” probudili i isti strahovi, koje ste imali uoči rada na jednom od filmova koji su obeležili devedesete godine?

- Da sam dozvolio strahovima da donose odluke u moje ime, verovatno ne bih postao Vinsent Vega, koji mi je obeležio glumačku karijeru. Iskreno, kome bi bile privlačne nasilne scene i prolivanje krvi. Međutim, kad shvatite poruku i metode onoga koji manipuliše tim kadrovima, a u mom slučaju bio je to jedinstveni Kventin Tarantino, naučite da se oslobodite straha i jednostavno kažete „da” svakom novom izazovu. Baš kao što je to bio slučaj i sa Marfijevom serijom.

Šta vas je najviše iznenadilo u slučaju Simpsona, uzevši u obzir saznanja koja ste dosad imali o njemu?

- Čini mi se da tu za mene nije bilo samo jedno već stotine iznenađenja. Najveće su bile Furmanove trake (snimci Marka Furmana, detektiva losanđelske policije). Niko ih nikad nije čuo, a za potrebe serije, u improvizovanoj sudnici čuli smo tek deliće originalnog materijala snimljenog tokom samog suđenja Simpsonu.

Jeste li poput ostatka nacije opsesivno pratili sve što se dešavalo u vezi s tim suđenjem?

- Moj otac jeste. Bio je poput pravog zavisnika. U to vreme snimao sam „Petparačke priče” i moja pažnja bila je podeljena između ova dva sveta - lične sreće i američke tragedije. Tu je bio moj otac da pasionirano osvežava sva moja dnevnopolitička saznanja. Za njega, kao iksrenog američkog konzervativca, ali i fudbalskog trenera i sportistu, sve što se događalo sa Simpsonom bila je velika nepoznanica. Jedino u šta je bio siguran bilo je to da svoj sud o idolu nacije neće doneti pre državnog suda i bez opipljivih dokaza i argumenata. Taj stav preneo je i na mene.

Koliko ste znali o Šapiru, pre nego što ste rešili da nam dočarate njegov lik?

- Mnogo sam istraživao o njegovom liku. Srećom, postoje brojni video-snimci, a tu je, naravno, i knjiga Džefrija Tobina koje smo se držali snimajući seriju. Takođe, i sam Šapiro napisao je roman o slučaju koji mu je obeležio karijeru, kao što je to učinio i O. Džej Simpson iz svoje vizure. Izučavajući Šapira iz svih tih izvora, stvorio je sliku o njemu, utkavši u ulogu specifičnu mu gestikulaciju i prepoznatljivu retoriku. U engleskom jeziku postoji 27 reči koje bi ga najbolje opisale. Neke od njih su laskave, neke nisu, ali nijedna mu ne može osporiti harizmatičnost i vrsnu profesionalnost. Zanimljivo mi je to što ćemo u seriji videti i trenutak kad Šapiro, dospevši u situaciju da više nema šta da postigne, osim da organizuje tim advokata koji će raditi ono što im on naloži, biva istisnut iz sopstvene igre.

Ko su bili uzori na koje ste se vi ugledali?

- Lagao bih kad ne bih rekao da ih je bilo. Sanjao sam da budem poput Džejmsa Kegnija, Pola Njumena, Marlona Branda, a među damama posebno sam cenio Elizabet Tejlor, Merilin Monro, Sofiju Loren, koja je, čini mi se, bila spoj svih idealnih osobina koje jedna žena treba da ima.

Vođeni ovim iskustvom, da li ste spremni za još neki TV izlet?

- Sa ovom ekipom, svakako! Bezrezervno im verujem, baš kao i oni meni. To je najvažnije. Robert Šapiro urbana je američka legenda. Svako ga doživljava s nekog svog stanovišta. Kao zvezdu, advokata, prodavca magle. Pravo pitanje, međutim, jeste kako odabrati glumca koji će istovremeno biti sve to. Da li će Džon Travolta biti dovoljno vešt da u tome uspe? Za odluku koju je doneo tim „Američke krimi-priče” bilo je potrebno mnogo hrabrosti, ali i poverenja da ih neću izneveriti. Iste one koju je pokazao Tarantino dodelivši mi ulogu u „Petparačkim pričama”. Za mene kao umetnika, to je obaveza koja se podrazumeva.

ADVOKAT ŽELjAN GLUMAČKE SLAVE

ČINI li vam se da je Šapiro bio pomalo „slab” na sjaj koji ga je pratio?

- Mada on to nikad ne bi priznao, bio je pomalo egocentričan. Voleo je to što je u centru pažnje, ali toga nije bio svestan. Gledaoci će videti kako lako apsorbuje popularnost i od advokata postaje šoumen. Nije to tako stran fenomen u običnom svetu. Brojni su advokati željni glumačke slave i pet minuta pred kamerama, kad će izgovoriti monologe godinama uvežbavane u samoći svoje kancelarije. Ljudske slabosti ono su što čini njihovu snagu.