Radoš nam je pokazao pravu Srbiju

MADA je serija "Selo gori, a baba se češlja" završena još pre pet godina, popularnost meštana sela Petlovac kraj Morave ne jenjava među publikom. Najveći zabeleženi rejting i u trećoj reprizi najgledanijeg srpskog serijala svih vremena potvrdio je, po ko zna koji put, da se radi o jedinstvenom fenomenu. I pokazao pravu sliku Srbije, koja se identifikuje s malim radostima i tugom normalnih ljudi, kao simbolima borbe za častan i pošten život. Upravo je to presudilo da autor Radoš Bajić ponovo uvede kamere u dom svog junaka Radašina i snimi film "Braća po babine linije" (16. marta premijera u Sava centru), koji predstavlja uvertiru za peti TV ciklus njegovog čeda.

Da je srpsko selo lepše od Pariza, naučila nas je pesma Radeta Jorovića. Ali šta to ima Bajićevo "Selo", kad je i u reprizi gledanije od premijernog domaćeg igranog programa? Direktor Instituta za savremenu istoriju dr Momčilo Pavlović smatra da se fenomen serije može objašnjavati sa stanovišta raznih nauka. Zato što je stvarna, realna, životna i što na najbolji način korespondira sa savremenošću.

- Sve što se u seriji dešava surova je stvarnost srpskog sela, društva i države. Na kreativan i jednostavan, svakom razumljiv način, sa osobenostima originalnog moravskog mentaliteta i govora, ukršteni i ispričani su i istorija i geografija, i mentalitet, i mržnja i ljubav, i tegoban život na selu, i rađanje i umiranje.

Dramski pisac Dušan Kovačević ističe da je Bajić, brinući za srpskog seljaka, koga poznaje u dušu, snimio seriju o običnom čoveku i ponudio mu nadu. Upravo u tome pronalazi uporište njene popularnosti. Sa pohvalom priča i o autorovom izbegavanju zloupotrebe priča o mraku, nasilju, neukusu i prostakluku.

- Serija "Selo gori", koju voli i razume običan svet, poistovećuje se sa jednim od najvećih problema današnje Srbije - odumiranjem sela. Ono je još od Drugog svetskog rata sistematski zanemarivano. Kad je Radoš krenuo u avanturu snimanja "Ravne gore", to je, zapravo, bila priča o ljudima iz tih krajeva koji su danas pusti. I kad su došli pobednici, o čemu je želeo da priča u nastavku serije, oni su seljaka sa njegove njive, na kojoj je živeo od svog rada, oterali u fabriku. Srbija se do tada hranila od poljoprivrede i nije bilo narodnih kuhinja koliko ih danas ima u Beogradu. Čak 42! Pobednici su napravili veštačke megalomanske fabrike i u njih zaposlili seljake, kako bi dobili glasačku mašinu s kojom bi mogli da vladaju. Danas se ustanovljava da te fabrike ne valjaju i da mora da ih finansira država, jer ako se zatvore - ljudi iz tih krajeva ostaće bez posla. I to je uvezano s Radoševim delom - poručuje Kovačević.

Matija Bećković primećuje da do serije "Selo gori" nismo sebe verodostojno videli ni na filmu, ni na TV. Nismo slikali, kaže, ni svoje prirodne lepote, a kamoli ljude.

- Sa seljacima se u domaćoj kinematografiji isključivo sprdalo. Sa njihovim životom i shvatanjima. Nije se znalo da li se više gadimo načina na koji govore ili žive. U "Selo gori" je počelo da im se prilazi na zdrav način. Prvo smo videli Šumadiju, njene proplanke, kuće i žitelje, a onda su začete neke zabranjene teme. Ljudi su ono što su mislili konačno počeli da gledaju na TV. Zato je serija toliko i popularna. Razumeli su Bajićeve poruke, pošto moderna umetnost većinom ponižava gledaoce. Ne smeju da kažu da im se nešto ne dopada ili da ne shvataju. Ljudi su danas željni istine. Ima i onih koji je teško gutaju. Vukanović je rekao da u Srbiji nema drugog naroda osim seljaka, a srpsko selo je doživelo takvu katastrofu da su se ljudi odricali kuća i očevine samo da bi se domogli asflata. Više su voleli da budu zadnji u gradu, nego prvi u selu. Prodavali su svoju slobodu i dostojanstvo, zarad bedne službe u gradu. Došli smo dotle da nam trnje, koje je nekad davno bilo raskrčeno, uzima ognjišta - opominje Bećković.

Osamdesetih godina poistovećivali smo se s problemima urbane porodice u "Boljem životu", a krajem prve decenije 20. veka, ako je suditi prema gledanosti "Babe", izgleda da razumemo srpskog seljaka i da se vraćamo korenima i tradiciji. Ipak, selo nikad nije bilo u takvom zapećku. Šta to govori o nama?

- Bajić je vratio u žižu interesovanja javnosti srpsko selo i seljaka. Nažalost, neki procesi su nepovratno naneli tragične posledice, kao umiranje sela, posebno onih van puteva i udaljenih od gradskih centara. Nedostatak celovite agrarne politike u dužem vremenskom periodu i odsustvo bilo kakve strategije i plana za selo doveli su do užasavajućih posledica. Čitavi prostori su etnički ispražnjeni, a sela devastirana. Naravno da se to dešava i u drugim zemljama, ali je u Srbiji poseban problem ako se ima na umu činjenica da na istim prostorima imate obrnute procese. Na jugu Srbije čitav prostor je etnički ispražnjen, a na drugoj strani imate demografsku ekpsoloziju kod albanskog stanovništva. O dugoročnim posledicama ne treba posebno pričati. Celokupna srpska istorija vezana je za selo i seljake - podseća Pavlović.

Ako je "Selo gori" poetska saga o rastakanju savremenog sela, ispričana kroz nostalgiju za njim od pre 40 godina, javljaju se pitanja - kad su počele da ga napuštaju mlade snage, kakva sudbina čeka srpsko ognjište? Pavlović kaže da je sumorna, posebno za one van komunikacijskih i industrijskih tačaka.

- Modernizacijski procesi se ne mogu zaustaviti, ali ono što se mora uraditi jeste neodložno i ubrzano stvaranje istih uslova života i rada u svakom delu srpske države, odnosno demetropolizacija Srbije i obezbeđivanje privrednih, komunikacijskih i svih drugih uslova kako bi život na selu makar približno izgledao isto kao u gradu. Da oni koji žive od zemlje imaju sigurnost i osećaj da država brine o njima. Da ih se ne seti samo kad su izbori ili mobilizacija. Zato je serija Radoša Bajića i svojevrsna kritika agrarne i demografske politike Srbije, i upozorenje da se tom segmentu i socijalnom stubu na kome počiva srpsko društvo i država posveti dužna pažnja. Snažno selo, rodna godina i zadovoljan seljak uvek su doprinosili stabilnosti Srbije - završava Pavlović.