POVODOM pola veka karijere, Zoran Kalezić objavio je dupli album "50 godina života sa muzikom" (PGP RTS), s pesmama sa poslednjeg beogradskog koncerta u Domu sindikata "Kotrlja se život", pre 14 godina. Baš posle tog nastupa život ga je odveo u Ameriku, ali je, kaže, srećan što se vratio među svoje i što danas živi na relaciji Podgorica - Beograd. Na disku je i pet novih kompozicija koje je snimio na tekstove pesnika Vitomira Vita Nikolića, Dragana Radulovića i Aleksandra Lese Ivanovića. Zlatni jubilej i povratak na scenu posle duge pauze, jedan od najpopularnijih pevača narodne muzike na ovim prostorima obeležiće solističkim koncertom u Beogradu.

- Dugo sam razmišljao kako da proslavim 50 godina rada, a koncert u Domu sindikata je možda nešto najlepše što sam uradio u životu - kaže za "Novosti" Kalezić. - Nisam čovek kome je mesto u rijalitijima, mada su mnoge kolege pristale na to. Rekao sam sebi da mi ništa ne preostaje nego da budem edukativan, ali bih voleo da me u tome slede kolege kako bismo bili primer generacijama koje dolaze. Nije sve u tome da se pojavite na televiziji pod bilo kojim uslovima i za bilo kakav novac. Nije valjda da je toliko zapelo uvaženim kolegama koji su se odrekli ponosa, imena i umetnosti i pomešali sa osobama koje vape za karijerom preko rijalitija?

* Nekima je, ipak, stalo?

- Nek im je stalo! Meni do takvih kolega više nije stalo, jer ne mislimo isto. Svako ima pravo da živi kako hoće.

* Da li ste zakazali koncert u Beogradu?

- Još nisam i ne mogu samo tako da dođem u Beograd posle toliko godina. Pesma "Umesto molitve za daleku" Vite Nikolića daje mi za pravo da punog srca, čiste duše i uzdignute glave dođem, nazovem koncert "Da li još šetaš ponoćnim Beogradom" i posvetim ga dobrim i finim ljudima s kojima sam živeo 40 godina. Biće to lepa pozivnica publici da se makar još jednom vidimo u Beogradu. Nikad neću zaboraviti odlazak u Ameriku i toplinu s kojom su me ispratili iz Doma sindikata. Želim da Beogradu, Sarajevu, Banjaluci i Zagrebu, ponudim nešto toplo iz mog zavičaja i razbijem famu o kršu, čojstvu i junaštvu. Sve poštujem, ali sam to ostavio iza sebe. Više sam za lepu, ljudsku i ljubavnu emociju. Zahvalan sam životu što mi je dao šansu da radim ono što volim. Vratio mi je i više nego dovoljno kada je muzika u pitanju. Živeću dokle god budem pevao.

* Kako u retrovizoru života vidite tih pola veka na sceni?

- Bilo je teško. Ne mogu da zaboravim dolazak u Beograd i "tamnovanje" u jednom podrumu, gde sam proveo četiri meseca tražeći sebe, ne razmišljajući da ću napraviti karijeru. Želeo sam da snimim ploču i pokažem onima koji nisu verovali u mene kako nisu u pravu. Bila je to osveta dečaka od 16 godina. Prolaze mi razne slike kroz glavu, srećni i tužni trenuci, ali je lepo kada se žrtvujete za nešto do čega vam je stalo. Moguće je da sam grešio. Ponosan sam što sam šest i po godina bio predsednik Udruženja estradnih umetnika Srbije, ali mi je žao što nije bilo razumevanja za ono što sam govorio. Evo, vidite u šta nam se pretvorila muzika! Pričao sam tada da ne smemo da poništimo ono što nas čini umetnicima i to prepustimo onima kojima nije stalo ni do svog naroda, ni do ponosa, ni do pesme, već samo do novca.

NISAM PRISTAJAO NA KOMPROMISE NAŠ sagovornik, na čijem se novom disku nalazi duet "Noćne ptice" sa Halidom Bešlićem, ističe da mu je bila želja da karijeru završi u PGP RTS i da nije pristajao na kompromise. - Smatrao sam da karijeru treba dostojanstveno da završim u PGP RTS - priča Kalezić. - Bio sam spreman i da platim sve što mora da se plati, a da ne odem gde mi nije mesto i gde bi meni platili. Izabrao sam težu opciju, ali sam na taj način kupio sreću i zadovoljstvo.

* Da li je kasno da se nešto promeni?

- Ne može ništa da se uradi dok država ne bude rekla šta sme, a šta ne. Ne možete dovoditi u rijaliti programe socijalne slučajeve i na njima zarađivati novac. Uništili su nam decu, omladinu i duh ovog naroda. Za vreme mog 12-godišnjeg tamnovanja u Americi, jedan stariji čovek mi je rekao da ću biti srećan onda kada punom dušom izgovorim "Moje oči nisu gladne" i u toj rečenici prepoznam sebe. Kada prestanete da vapite za nečim, onda shvatite da ste srećni, a ja sam srećan čovek.

* Mnogi odlaze u beli svet uvereni da ih tamo čeka bolje sutra, zašto ste život u Americi doživeli kao tamnovanje?

- Najbolje je tamo gde ste srećni. Ne vapim ni za čim i nije mi potreban veliki novac da bih bio srećan. Lepo mi je kada putujem kolima iz Crne Gore u Beograd, bez obzira na to što mi treba dva dana da stignem. Usput obiđem drage ljude i nigde više ne žurim. Svratim kod Dobrivoja Topalovića, donesem mu flašu loze iz mog zavičaja, a on iznese šljivovicu. Na rastanku mi se požali da se ne oseća dobro, a ja mu kažem: "Nemoj slučajno da umreš, nemam gde da svratim. Nemoj da ti se to desi!"

* Za čim ste u Americi najviše žudeli?

- Nisam imao s kim da popijem kafu jer su ljudi u stalnoj jurnjavi. Dobar je to narod i nikog nisam čuo da kaže da ne voli svoju zemlju. Nikada nisam rekao nijednu ružnu reč, niti ću reći o svom narodu i zemlji, ni u Beogradu, ni u Podgorici! Ali ne može da se poredi Amerika i ovo ovde. Ljudi nisu svesni šta znači imati svoju zemlju, narod, kuću i dedovinu. Mladi mogu u belom svetu da zarade više novca, ali faliće im toplina bake, deke, školskog druga. Jedva čekam da mi dođu slavuji i laste. Toga u svetu nema. Proveo sam u Beogradu 40 godina i niko ne može da kaže da to nije divan grad. Srećan sam jer mogu da prošetam Terazijama, Podgoricom, Banjalukom, Kraljevom i Valjevom, a da me niko ne pogleda mrko!