Priče o Beogradu su me obogatile

KADA je Ivana Nikolić, pre 13 godina, počela da radi emisiju „Moj Beograd” na Studiju B, najveća želja joj je bila da u njoj, pre svega, istakne prave vrednosti. Već tada je imala utisak da su ljudi željni normalnih i toplih životnih priča koje imaju i sadržaja i smisla. I onda se s vremenom ispostavilo da gledaoci, zapravo, žude da čuju nešto što im nije nametnuto. Iako se stalno provlačila teza da je naš narod željan kiča, ona je bila ubeđena da to nije istina, a dobrim rejtingom svoje emisije to je dokazala.

- Bilo mi je najzanimljivije to što sam od svojih sagovornika čula toliko velikih i važnih priča. Uz njih sam mnogo naučila o Beogradu i shvatila koliko je njegova istorija ogromna. Te priče su dragocene - ističe Ivana. - Sećam se mog prvog gosta, Ratomira Raleta Damjanovića, čuvenog književnika i novinara Radio Beograda, koji je bio toliko nadahnut zbog svega što je doživeo i prošao u našoj prestonici. Toliko je divno pričao o boemskom Beogradu, o svojim recitatorskim maratonima, čak i o naočarima Vladislava Petkovića Disa. Njegove uspomene su me, zaista, ostavile bez daha.

Početna ideja je bila, seća se Ivana, da u neobaveznoj formi Beograđani govore o sebi i svom gradu. Vremenom su, međutim, priče postajale sve bogatije i samo su se nizale nove. Tako se sve pretvorilo u pravu duhovnu misiju o istoriji Beograda.

- Dešavalo se da nas zovu iz istorijskih arhiva i traže da im poklonimo intervjue iz serijala zato što oni nemaju mogućnosti da zabeleže sve te informacije. To i jeste način da se prikupi istorijska građa - neke priče smo sačuvali od zaborava, otkrili malo poznate stvari o Beogradu i, na kraju, ostavili i svedočanstvo o izuzetnim Beograđanima. Sve zajedno postalo je građenje mozaika istorije ovog grada. Možda intervju i nije najpouzdaniji izvor, ali u svakom slučaju sigurna sam da mnogo toga što je izrečeno nije zamagljeno varljivim sećanjima.

A „njen Beograd”, kaže, počinje u Zemunu, iako će, dodaje, sada verovatno mnogi njeni Zemunci kao lokal-patriote da joj zamere zbog toga. Stari deo grada joj je naročito zanimljiv i poetičan.

- Dunav je na tri-četiri minuta od moje kuće, a sa terase pogled mi „puca” na Gardoš, kao i mnogima koji žive u Zemunu. Sve to nosi neku čaroliju. Poseban je osećaj i kada ceo život prolazite pored kuće Jovana Karamate, čuvenog matematičara, ili pored kafanice „Tri lađara” u kojoj su originalne slike Save Šumanovića. A ono što mi nedostaje u mom gradu je način na koji su se družili moji roditelji, odnosno generacije pedesetih i s početka šezdesetih godina. Fali mi famozna boemija koje više nema, a po čemu je ovaj grad bio prepoznatljiv. Zamislite da u Beogradu uđete u kafanicu i tek tako s nekim počnete sponatno da pričate - ne pamtim kada mi se to poslednji put dogodilo. Danas možete spontano da proćaskate samo sa prodavačicama i to u lokalnoj prodavnici ili na sličnim mestima. Izuzetno volim i Dorćol koji odmalena posećujem zbog rodbine. Pamtim ušećereno voće iz Skadarlije, Studentski park u kom sam provodila dosta vremena sa sestrom, a budući da sam studirala književnost i u to vreme sam bila dosta upućena na ovaj deo grada.

Za Ivanu su najinspirativniji sagovornici bili oni od kojih je između redova naučila i nešto o životu, a ne samo o Beogradu. Neko je, ističe, bio poseban zbog duhovitosti, a neko zbog mudrosti i životnog iskustva.

- Ova emisija je zaista obogatila moj život. Prednost novinarstva i jeste u tome što kroz svoj posao zavirimo u mnogo različitih života. To nas oslobađa ograničenosti koju može da stvori ustaljen način života u drugim profesijama. Mi, u stvari, imamo šansu da vidimo kakav sve život može da bude iz raznih uglova - zaključuje Ivana.

IVANA je odrastala i sazrevala devedesetih, kada su mnogi iz njene generacije bili, kaže, opčinjeni politikom, sve su pratili i znali. Upravo tada je poželela da se bavi novinarstvom.

- Mislila sam ću moći da isterujem pravdu i spasavam svet, ali već posle dva meseca rada na televiziji shvatila sam da to ne ide baš tako - iskrena je voditeljka. - Ubrzo sam, srećom, prešla u kulturu. S druge strane, kako sam studirala književnost poželela sam da radim nešto gde nema mnogo pisanja i čitanja, jer mi je toga već bilo previše. Zato sam se opredila za televiziju. E, onda sam ubrzo shvatila da i u tom poslu i te kako ima i čitanja i pisanja. Sada bih možda nešto i promenila. Nisam od onih kojima je novinarstvo sve u životu. Da sam uspela, dok sam bila mlađa, da sprečim da mi ovaj posao „pojede” toliko vremena, možda bih i uživala u njemu.

NAPUŠTAM STUDIO B

POSLE skoro 14 godina provedenih na Studiju B Ivana je rešila da napusti ovu kuću i zaokruži priču o Beogradu. Tu odluku donela je, ističe, iz više razloga:

- Pre svega, zasitila sam se novinarske profesije, barem u ovom vremenu i pod ovakvim uslovima. Ono što sada može da mi ponudi moja kuća, za koju sam svakako vezana u određenoj meri, nije mi dovoljno u ovoj fazi života. Nezahvalno je govoriti sada o imenima i nekim ličnim stvarima, ali volela bih da je malo drugačije tekla priča o Studiju B. Nadam se da će kad-tad dobiti neki zaokret,

s obzirom na to da je trenutno neizvesno šta će biti i kako će dalje teći njegova sudbina. Volela bih da uprkos svim teškoćama, kroz koje je oduvek prolazio, na kraju, ipak, nekako opstane i ostane dostojan toga da bude jedan od najvažnijih simbola Beograda.