Šaban Šaulić: Gordana mi diktira tempo

GODINA za nama bila je naporna za predsednika žirija najgledanijeg muzičkog takmičenja „Zvezde Granda” (subotom u 21.00 na Prvoj). Osim obaveza prema TV čedu Saše Popovića, koje snima četiri puta mesečno po osam sati u Košutnjaku, Šaban Šaulić (64) i dalje peva punom parom. Čak i više nego što bi želeo. Ali, za to se, kaže, ne pita on, već supruga Gordana, koja mu ugovara nastupe i diktira tempo rada.

A publika nikad nije bila željnija njegove pesme. Uprkos mladim nadama narodne muzike, koje kao da se takmiče za mesto naslednika nekrunisanog „kralja narodne muzike”, pevajući njegove hitove u „Zvezdama Granda”.

- Svaka ptica svojim glasom peva. Ne izvode oni moje pesme da bi mi se dodvorili, već zato što su odrasli slušajući ih sa roditeljima. Vidi se da ih vole i trude se da zvuče približno mojoj interpretaciji. To je na neki način odavanje priznanja mom radu, ali savetujem im da grade svoj stil i da tako krče put na muzičkoj sceni. Publika će svakako na prvo slušanje da se oduševi mladićem koji pokušava da „skine” moj način pevanja, ali to nije dobro na duge staze, jer Šaban Šaulić već postoji - kaže za „TV novosti” bard narodne muzike.

* Vaše pesme ne pevaju samo takmičari „Zvezda Granda”, već i kolege na svojim nastupima. A da li vi zapevate neku tuđu?

- Istini za volju, ne znam mnogo tuđih pesama. I svojih imam više od 1.000, pa ni njima ne pamtim tekstove. Volim da otpevam „Na rastanku” od Bore Spužića Kvake, kao i „Malog mrava” od Tomislava Čolovića, koji mi je bio izuzetan drugar.

* Povremeno se pojave, ali veoma retko, pesme koje će ostati zauvek, kao što je vaša „Žal”. Zbog čega nema više takvih ostvarenja? Nedostatak talenta ili muzički trendovi?

- Ne volim to što su narodnu muziku prekrstili u „folk”, a onda su joj dodali i pridev „turbo”. Znam da automobili imaju turbomotore, ali kakve to veze ima s pesmom? Ne razumem tu vrstu muzike, niti je poštujem. Ne shvatam kako je uopšte završila pod okriljem narodne. Mešanje stilova je neminovno, jer moramo ići napred. Verujem da ima kompozitora koji u fiokama imaju dosta narodnjačkih pesama. Ali, generacija mlađih pevača, bojim se, da to malo poštuje i retko se odlučuju na snimanje „dvojke”. Plaše se da neće imati uspeha, a pritom znaju da s turbo-folk albumom nema promašaja. Uz njega se đuska po splavovima, to je najvažnije. Ali, takvi hitovi traju dok se vrte na TV. I odlaze u zaborav, dok lepa „dvojka” ume da živi i posle nas.

* U kom pravcu se razvija narodna muzika i gde će se završiti? Ima li šanse da se vratimo na „dvojku” i akustične instrumente?

- Budući da je dosta eksploatisana „moderna” muzika, sve se više na radiju sluša „dvojka”. Biće mi još draže kad kompozitori počnu da ih ponovo prave. Mislim da će onda ući u uši mladim ljudima koji znaju da ih pevaju i da će sa njima imati uspeha. Polako sve dolazi na svoje. Verovatno su i kritike očeva koji im prepričavaju kakve su se pesme ranije pevale, urodile plodom. Uz njih si mogao da se istinski proveseliš, razbiješ čašu... To ne možeš uz ove bezobrazne i drčne tekstove, koje niko ne razume. Bože me sačuvaj šta sve moje kolege u njima spominju. Od gaća do psovki.

* Rekli ste da je za uspeh važno uvek doneti nešto novo. Ima li u vama još vatre za velike revolucionarne poduhvate, ili biste se radije odmarali kraj vode u Krčedinu?

- Tamo i stvaram. Često sam u prilici da se, kad je nevreme i ne mogu da idem na pecanje, latim tekstova ljudi koji pišu za mene i uradim kompoziciju. Imam podosta gotovih pesama. I lepih „dvojki” i modernijih ritmova. Uglavnom mi mlađi momci, u poslednjih nekoliko godina, traže pesmu. Prošle godine je Darko Lazić s mojom numerom „Ja te volim” napravio zapažen uspeh na Grand festivalu. I za aktuelnu finalistkinju „Zvezda Granda” Biljanu Marković napisao sam „Opaticu”, za koju verujem da će postati hit.

* Kad ste pre nekoliko godina izašli pred publiku u Sava centru na prvom beogradskom koncertu, rekli ste da vam je srce puno zbog toga što je mnogo naroda došlo da vas podrži. Grize li vas savest što ste toliko dugo uskraćivali sebe Beograđanima?

- Greška jeste bila u meni. Bio sam revoltiran time što se dešavalo da pevač snimi jedan album i napravi solistički koncert. Izvede svoj hit, a ostatak repertoara mu se sastoji od mojih ili pesama kolega. Toliko sam bio ljut da sam rekao sebi: „Kad ima takvih koji se s jednom pesmom usuđuju da izađu pred publiku, ja, vala, neću”. Nisam bio u pravu. Godinama je to vrilo u meni, dok nisu počeli da me pritiskaju ukućani i prijatelji da to moram da učinim zbog publike. Pošto više nije bilo smisla odlagati, poručio sam: „Hajde, zakažite mi jedan koncert”, a onda su me zvali iz Sava centra da me obaveste da su prodali i drugi. Nije mi bilo pravo, jer se nismo tako dogovorili. Zatim je ponovo počelo ubeđivanje, pa sam i posle dve godine morao da uradim koncert. Dogodila se i repriza. Želeli su i treći, ali sam ga odbio. Taman posla da sam protiv Beograđana! Više volim Beograd nego išta na svetu.

* Šta bi trebalo da se dogodi da biste zapevali u „Kombank areni”?

- Postoji problem koji se provlači kroz moju karijeru sedam godina, a to je da ništa nisam snimio osim pesme „Žal”. Možda se dogodi, iako smatram da sam dužnost opravdao sa ta četiri koncerta, kad budem imao nešto novo da ponudim publici. Imam pesme koje vape da uđem u studio, ali ispada da sam lenj po tom pitanju. Pre bih rekao da sam prezauzet. Stalno nastupam, a kad nisam u inostranstvu - snimam „Zvezde Granda”. Nikako da dođem sebi i da malo odmorim glas, kako bih opušten ušao u studio. Ljudi koji su mi uradili aranžmane misle da neću da snimam. Ne shvataju da ne mogu. Nisam svoj. Nije mi lepo. Kad pustim glas, hoću da to budem ja. Nadam se da će se to promeniti ove godine.