Voja Nedeljković: Najteže je nasmejati ljude

DESETA jubilarna sezona muzičkog takmičenja "Zvezde Granda" (subotom od 21.00 na Prvoj) ušla je nedavno u drugi krug potrage za talentovanim pevačima, a ako je suditi prema podacima o gledanosti - ona nikad nije bila veća. Šta to ima TV čedo "Grand produkcije" kad i posle toliko godina ne mogu da mu stanu na crtu novi šou-programi, otkriva nam njegov domaćin Vojislav Voja Nedeljković. Nekadašnje zaštitno lice Trećeg kanala i emisije "3K dur", a od 2010. voditelj "Vojevanja" na Radiju S (gde je stalno zaposlen) smatra da je reč o hemiji koju su stvorili Saša Popović i Žika Jakšić. Stalno osmišljavaju novine, bez prestanka menjajući ritam emisije i ljude koji su radili na njoj. Od ovog ciklusa uvedena su nova pravila, ali je "osvežen" i žiri.

- Posebno nam je drago to što smo oborili sopstveni rekord iz prethodne sezone. Konkurencije kao i da nema. "Zvezde Granda" prikazuju se dozirano. Ne umaraju publiku, za razliku od rijalitija od kojih ne može da se živi na drugim kanalima. Dodatno, evidentna je i razlika u pogledu vizuelnog doživljaja između onog što mi radimo i konkurentskih projekata. Sve to čini formulu našeg uspeha - ističe Voja.

* Čini se da voditeljski posao u "Zvezdama Granda" ostavlja malo prostora za improvizaciju. Gde pronalazite izazov?

- Kad sam pre tri godine počeo da radim emisiju, a posle toliko voditeljskog iskustva, bio sam svestan da ću u toj priči biti sporedan lik. Akcenat je na takmičarima, pevanju i oceni žirija. Moj posao je da se iskažem u vinjetama - zabeležim emociju, dočaram strah onih koji navijaju, nade takmičara, da u nekoliko rečenica opišem sve ono što prati jedan nastup. Mada se čini da je reč o lakom poslu, izazov je ogroman, jer zahteva pravo pitanje u pravom trenutku.

* Vaša prva emisija "Klub 10" takođe se bavila muzikom. Budući da ste već skoro tri decenije u svetu nota, jeste li ih se zasitili?

- Čovek se zasiti posla, pa čak i ako je reč o pesmi. Ipak, prija mi činjenica da moji "puleni", među kojima su i Marija Šerifović i Jelena Tomašević, danas imaju priliku da ocenjuju. To znači da godine provedene u ovom poslu ni meni, a ni njima nisu prošle uzalud. U maju se navršava 10 godina od gašenja Trećeg kanala, a mit o "3K duru" i dalje živi. Baš zahvaljujući pevačima proizišlim iz njega.

* Pored svih loših stvari koje smo proživeli, čini se da je danas najteže nasmejati ljude. Kako vama to uspeva u "Vojevanju"?

- Emisija je moj pokušaj da vratim osmeh na lice našim građanima. Makar tokom tih sat vremena. Veliku zahvalnost dugujem kolegama, koje me "snabdevaju" zanimljivim vicevima, anegdotama, aforizmima, statusima s društvenih mreža... Svime što može da zasmeje. Volim radio zato što smatram da je i dalje najbrži elektronski medij. Reakcija publike odmah vam je dostupna, najčešće putem poruka na mobilnom telefonu. Drago mi je što u njima i dalje ima više pohvala nego negodovanja. Težak je zadatak u dva i po minuta sažeti inteligenciju, humor i neku pouku tako da ona slušaoca zadrži na vašim radio-talasima. Onog trenutka kad mi stigne SMS: "Dosadio si, puštaj muziku", znaću da ne radim dobro. Zasad to nije slučaj.

* Šta vam danas pričinjava strast, kao onomad ljubav prema radiju Studio B, kad ste na poziv koleginice da je zamenite u noćnom programu bili spremni da više platite taksi iz Zemuna do Beograđanke nego što biste dobili honorar za to veče?

- U vreme apatije, kad je mnogo teže biti optimista nego onomad tokom bombardovanja, deluje mi da su ideali sve ređi. Taksi se plaća iako vam je račun veći od honorara onda kad radite posao koji volite. Danas pak ljudi rade samo da bi preživeli. Nema tu mesta strasti. Možete se samo radovati što imate taman toliko da živite nešto lagodnije. Ova anegdota se dogodila kad sam bio srednjoškolac, koji je želeo da priča, da se ostvari kao novinar. Snovi su bili moćniji od svega.

* Prelaskom na Treći kanal postali ste začetnik novog talasa voditeljskog posla, koji su odlikovale spontanost, prirodnost i mera. Ostavlja li vaša generacija "zanat" u sigurnim rukama, ili mlađe kolege nisu bile pažljivi učenici?

- Kad mi je jedan kolega polovinom devedesetih rekao da mu se ne dopada pravac i širina u koju je tad pošla medijska slika, nisam ga najbolje razumeo. Danas, kad čak i ljudi u ruralnim sredinama Srbije putem kablovske imaju u ponudi skoro stotinu programa, jasno je da kvantitet nije doneo kvalitet. Merila vrednovanja potpuno su pomerena. Moguće je sve, a što je banalnije i primitivnije - biće gledanije. Možete se svađati, tući, skinuti gaće, opsovati, gurnuti prst u oko. Što gore, to bolje. Ne znam da li je sledeći korak ubistvo u rijalitiju. Smatram da bi samo to moglo biti gledanije, jer smo sve ostalo videli. Ima kolega koje dobro rade posao, ali nažalost, kvantitet o kojem mi je tih davnih devedesetih pričao kolega porazio je kvalitet.

* Da li vam se nekad dogodilo da sanjate kako vodite neku staru emisiju?

- Možda se desi da mi dođe u san aktuelna emisija, uglavnom kad sam pod opterećenjem, ali ne i ono što sam ranije radio. Ponekad se priča o tome, ali to je bilo i prošlo. Svakako, nedostaje mi to vreme i Treći kanal. Čini mi se i današnjoj medijskoj mreži. Bio je pozitivan, imao je mnoštvo autorskih emisija koje su nudile drugačiji pogled na svet. Bila je to sjajna mešavina sporta, zabave, muzike i igranog programa. A da li bih mu se danas vratio? Verujem da ne bih. Uprkos svemu navedenom, on je bio "13. prase" RTS. Skrajnut, nedovoljno zastupljen i bez komercijalne perspektive. Uvek smo delovali kao snažna i složna fudbalska ekipa koja nema novca koliko jedna Barselona, ali u svakoj utakmici nadigra protivnika. Ta borba u kojoj večito trčite protiv vetra, bez ikoga da vam čuva leđa, vremenom postane veoma naporna.