NEKOM je ovo praznična idila, nekom euforija, a nekom histerija. On u tome nikako ne učestvuje, na praznike prosto ne gleda. A govorimo o Milanu Gutoviću.

Pitamo ga, ipak, da li smo u ovim danima generalno najbliži onome "hleba i igara"?

- U srednjem veku su za praznike i slavlja bile postavljane javne trpeze na kojima je bilo hrane za obične ljude. Kod nas ima sirotinjskih kuhinja, što je dokaz da živimo "ozbiljnu budućnost", ali nema tih trpeza, što je dokaz da ne živimo u srednjem veku - slikovit je u razgovoru za "TV novosti" poznati glumac.


Kako praznici nalažu sumiranje godine u odlasku, na samom pragu 2016. radoznali smo da saznamo i kako to on sumira srpsku stvarnost 2015. I opet dobijamo slikovit odgovor:

- Uprkos "vrhunskim rezultatima" i rastu našeg rejtinga na nekim "listama", nešto mi govori da propadamo. Ne mislim da nas političari lažu, jer je tu poligraf, ali samo primećujem da se sve promenilo. Ni "vrhunski rezultati" ni "rast" na nekim listama nisu ono što su nekada bili. Nekada je to značilo bolji život, a danas ne.


Šta biste za Novu godinu poželeli srpskoj kulturi? A nekulturi?

- Ništa. Tu sam usklađen sa stavom Vlade. Ni oni kulturi ne žele ništa. Mislim da bi na ovom nivou, nestanak našeg doprinosa svetskoj kulturnoj slici bio ravan nestanku poetske slike Eskima, ili nestanku humora Navaho Indijanaca.

ČOVEK JE IZGUBIO BITKU UŽIVALA je i smejala se publika u Australiji, u kojoj ste nedavno, sa Nebojšom Dugalićem i Miljanom Prljetom, izveli komad "Art". Šta je vama značio taj privremeni beg, koji vam se dogodio i sa Amerikom i Kanadom?
- Nije mi značio ništa. Bio sam dovoljno u Americi i Kanadi, a onda sam prešao u Australiju i tako iz drugog ugla video stanje u kome je Srbija. Video sam kraj očekivanja naših ljudi koji su verovali da je negde bolje. Nisu samo Srbi gubitnici. Čini mi se da je čovek kao biološka vrsta izgubio bitku.

Može li nam u 2016, ipak, biti bolje? I kako?

- Može! Može, jer je život ovde kao u bajkama. Kada čitaš bajku, nikada ne znaš šta krije sledeća rečenica. Zbog toga Srbi s pravom očekuju, kao u bajkama, srećan kraj. Čuda postoje. Mi, doduše ne verujemo u čuda, ali u njima živimo. Da se razumemo - nije ovo kraj, ali se odavde vidi.


Da li u Srbiji običan čovek može sebi da izrežira bolji život? Ili bar život?

- Može. Toliki monasi i kaluđeri su to dokazali.

A kako to radi politički mag Srećko Šojić? I ostali Šojići?

- On i oni po pravilu prate "integracije" i uklapaju se u "tokove".


I opet plovi "Bela lađa" srpskim TV morem. Šta nam govori činjenica da svaka nova repriza serije Siniše Pavića zasmejava publiku kao da je prvi put? Kada bi nas više brinula, da li bismo "slučajno" bili mentalno zdraviji?

- Ona zasmejava i služi razonodi, ali bi porukom trebalo da bude strašna opomena za nivo do kojeg je zemlja dospela. "Bela lađa" zasmejava sve, čak i one o kojima govori.


Migrantska kriza, teroristički napadi, slutnje o Trećem svetskom ratu... Ima li sa ovakvim aktuelnim svetskim slikama prostora za smeh i optimizam?

- Mislim da je za optimizam potrebna dijagnoza koju ja nemam. Evropa neće više organizovati krstaške ratove. Vreme je za bežaniju.

Ako se u Srbiji pojavi Nojeva barka, ko će uspeti da se spase?

- Prvo Noje sa familijom, a onda ko stigne.

Da možete da birate koja vrata da vam se otvore, koja biste izabrali i šta bi vas to čekalo iza njih?

- Nova staza i nova nada. Sveža iluzija, i novi, svež kliše.