Ršum: Deca su narod poseban!

SUNCE ima pege, mesec ima bore, a šta deca imaju? Fazone i fore. Na sreću, dečje uši će opet da zvone, jer će ponovo da slušaju fore i fazone. More i brige će da se sklone, jer će opet gledati fazone i fore. I to nije tek fora, jer se kultna dečja emisija vraća u život. Radostan je zbog toga njen tvorac, Ljubivoje Ršumović, koji je davne 1985. godine prihvatio ponudu Pere Zupca da na TV Novi Sad skroji nešto za decu. I onda je, ni manje ni više, skrojio one „Fazone i fore” na kojima je sijaset dece raslo do neba, do laste. A kada u najskorije vreme na RTV Vojvodine osvanu nove epizode, čije se snimanje završilo sa letnjim vrelinama, neki novi klinci će da slušaju „Vesti iz nesvesti”, ponavljaju Ršumove „Uzrečice i nizrečice”, dive se otkrićima Raše Popova... Da li su se, međutim, deca promenila, pa se autor brinuo hoće li uspeti da ih nasmeje i obrazuje?

- Ne, ona se ne menjaju - siguran je Ršumović. - I dalje su isto radoznala i isto fantastična.

A to što za „Fazone i fore” i dalje najviše sluha imaju vojvođanska medijska kuća i Novi Sad ne čudi Ršuma. U ovom gradu je objavio i prvu zbirku pesama, pa i prvi njegov komad je tu izveden. Zbog svega što je tokom karijere radio, a možda najviše zbog „Zmajevih dečjih igara”, Novosađani su ga oduvek smatrali svojim. I on im uzvraća to osećanje, jer je Novi Sad, ne krije, posle njegovog rodnog Ljubiša jedino mesto u kojem bi živeo. Time Ršum opovrgava teoriju da planinski vazduh ne može da se meša sa ravničarskim. On ih „kombinuje” decenijama i isto toliko za njima čezne. Nostalgiju za Ljubišem ovih dana intenzivno „pretače” u misao o obrazovnom centru koji bi tamo, u zlatiborskom kraju, otvorio. Bila bi to neka vrsta akademije za male pisce. Darovita deca bi dobila svoj kutak.

- Zamislio sam to kao polunaučnu ustanovu koja bi se bavila fenomenima i tajnama detinjstva. Okupljala bi i prepoznavala talente, koji bi se uz moju, i pomoć mojih kolega, usavršavali u pisanju proze i poezije - otkriva idejni tvorac.

Bila bi to privilegija za mališane u kojima sve ključa od stvaralačke želje, a koja je verovatno nedostajala i malom Ršumu, onda kada se u ranom detinjstvu sakrivao i otkrivao svojim stihovima. Prve je objavio još kao gimnazijalac. I od tada nije prestajao da ih niže. Kada su ga deca nedavno pitala koliko je pesama napisao, seo je i počeo da broji. Stigao je do 15.000!

- Nisu sve te pesme vredne objavljivanja, jer su mnoge nastale u svrhu traganja za nekom formom, novim sadržajem. Suština je da pesnik mora da ima nagon da u nečemu prednjači, što je meni ostalo od detinjstva. Još tada nisam imao potrebu da se takmičim sa svojim drugarima, nego sa samim sobom. Zato mi se u jednom trenutku učinilo da bih mogao da imam više knjiga nego godina. Sada sam tu ideju učinio vidljivom, jer imam blizu 90 knjiga, a 77 godina - kaže Ljubivoje.

Kada bi ga neko pitao šta je po zanimanju, ne zna šta bi rekao, ali...

- Raduje me kada se Cigančići, dok mi brišu vetrobrane na semaforu, zagledaju u mene i pitaju me: „Pesniče, kako idu pesme?” Siguran sam da ne znaju kako se zovem, ali znaju da su pesme moje oruđe.

A da se bavi njima i decom prelomio je kod njega Duško Radović, kojeg je upoznao kada je kao brucoš Filološkog fakulteta stigao u prestonicu. Zahvaljujući njemu je počeo da radi na Radiju, a potom u TV Beograd. Tako su nastale dugovečno gledane emisije „Hiljadu zašto”, „Hajde da rastemo”, „Dijagonale”... Sa „Dvogledom”, koji je radio sa Draganom Babićem, inficirao se dokumentarnom poetikom. Bila je to emisija u kojoj su deca stavljana u prvi plan, ona su objašnjavala svet.

- I to su činila na fantastičan način. Koristeći se malim lukavstvom, navodio sam ih da pokažu koliko su sama mudra. Rukovodio sam se Radovićevom mišlju da su deca mali ljudi u odelu deteta. Spremam se da napravim knjižicu koja bi se zvala „Dušanov zakonik” i u kojoj bi kroz Radovićeve aforizme, tekstove i odgovore iz intervjua, on objasnio kako bi trebalo da se ponašamo prema deci - priča Ljubivoje.

Ršum je oduvek branio teoriju da su deca narod poseban i nikada nije prestao da veruje da su ukras sveta. A da li je razmazio svojih troje? Ili tek to čini sa četvoro unučića?

- Mnogo sam radio i odsustvovao od kuće dok su moja deca odrastala, pa su ona više mamina. Ali, generalno mislim da mališane treba malo razmaziti. Ne treba biti strog i rigidan roditelj, nego ih treba razumeti. I kada su nestašna i kada su plaha, treba ih pustiti da naprave neku štetu i da potroše snagu. To je dečje. Razgovarajte sa njima još dok su u stomaku. Verujte mi, sve će vas razumeti - kaže ovaj otac i deda, ne krijući da je ponosan na ono što njegov sin Vuk Ršumović trenutno postiže u svetu filma i televizije.

Ršumovo mesto boravka je - slobodna teritorija. Na tridesetak kilometara od Beograda, izgradio je svoj svet. Tu, među vevericama, paucima, sovama i mravima, napisao je knjige „Vidovite priče” i „Vid iz Talambasa”, a do Nove godine završiće i treću. Tu se, u olovci, svakog dana rađaju njegovi dnevnički zapisi u koje beleži misli, događaje, osećanja. Pokušava da shvati šta čvorci misle o ljudima ili, dok ispija kafu, „prisluškuje” cvrkute slavuja. Zanima ga o čemu razgovaraju, pa kada uspe da razotkrije, zapiše.

- Uglavnom su to ljubavni dijalozi. Jer ljubav vlada svetom, ona je imperativ postojanja, ali mi to uporno ignorišemo. Ona nam postaje sve sporednija stvar, jer dopuštamo da vlada novac. A gde je on, tu je i oružje. Pogledajte šta se dešava oko nas. Osećam užasan strah zbog aktuelnih svetskih nemira i siguran sam da to ne može na dobro da izađe. Problem je što olako zaboravljamo stvari i idemo dalje. Pa mi smo i bombardovanje 1999. godine zaboravili - opominje nenametljivo sagovornik „TV novosti”.

NI OPTIMISTA NI PESIMISTA

Kao neko ko je imao iskustva u upravljanju teatrom, s obzirom na to da ste bili direktor „Boška Buhe” i da ste sada u upravnom odboru, jeste li optimista da će se stvari u srpskoj kulturi popraviti?

- Nemam ja više vremena da budem ni optimista ni pesimista. Ali istina je da nas je u kulturi stigla ona kletva „Dabogda imao, pa nemao”. Nikada nismo imali previše, ali ovo su sada zaista mrvice.