GRUPA "Sedmorica mladih" je više od tri decenije harala jugoslovenskom muzičkom scenom kao svojevrstan fenomen. Ušli su i u Ginisovu knjigu rekorda kao ansambl sa najdužim stažom, a u zagrebačkoj dvorani "Lisinski" imali su nedelju dana po dva koncerta dnevno, što do danas još nikom nije pošlo za rukom. Sa raspadom SFRJ, raspao se i bend. Jedan od "večitih dečaka", muzičar i humorista Jova Radovanović posle toga je započeo solo karijeru kao zabavljač. Poslednje što je radio bila je televizijska emisija "Povuci ručnu" i tada je odlučio da konačno povuče ručnu. Sa setom se seća "zlatnog doba" jugoslovenske muzike, ali uprkos sveukupnoj stvarnosti, sačuvao je prepoznatljiv osmeh. Prvoborac protiv neraspoloženja naglašava da je danas muzičar u zasluženoj penziji, ali, pre svega, ponosan deda.

- Definitivno sam okačio kopačke o klin, a u međuvremenu su se otvorile druge mogućnosti - kaže, za "Novosti", Jova Radovanović. - Imam dve unuke i to mi je najveća radost, zabava i obaveza. Nisam verovao kolika je ljubav prema unucima dok to nisam doživeo. Danas je sve manje prostora za nove poslovne angažmane. Raspad Jugoslavije je bio kao pucanje sveta, a mladi ljudi koji su se onda rodili bili su lišeni svega što je do tada vredelo. Nastao je veliki jaz ne samo u mom poslu, već su prave vrednosti nestale.

Kako ste se snašli?

- Teško, ali nisam mogao drugačije. Možda su se neki ljudi brzo prešaltali, ali ja nisam. Danas su mi deca zahvalna što sam insistirao na vrednostima. Imamo naš mikrosvet, lepše nam je u njemu nego da smo se stopili sa ostalima. Bilo je trenutaka kada se moje ćerke uopšte nisu snalazile u školi sa vršnjacima. Razilazili su se u svemu, od toga šta ko čita i koju muziku sluša. Ponašanje, odnos prema ocu, majci i sredini, sve je bilo potpuno drugačije od onoga što su naučile kod kuće. Srele su se sa potpuno drugačijim modelom ponašanja, sa agresijom u svakom smislu, a tolerantnost je bila ravna nuli. Kada su prebrodile taj period i sazrele, stigla je zahvalnost o kojoj sam vam pričao.

ĆUŠKA OD OCA NAŠ sagovornik ističe da su ga roditelji uvek učili da poštuje starije: Nikad neću zaboraviti kako me je otac jednom prilikom prekorio. Bio sam dete, igrao klikere sa drugarima i odjednom dobijem ćušku po glavi. Okrenem se i vidim svog oca koji mi strogim glasom kaže: "Prolazi profesor Milovanović, a ti mu se ne javljaš". Isto bi mi uradio da je prošao majstor Mile ili neko drugi.

Na koji način vaspitavati decu?

- To je vrlo teško i sve je uglavnom prepušteno roditeljima koji rade ceo dan i nemaju mnogo vremena za decu. Nastavnik ne mora da završi predavanje na času, a deca imaju obavezu da donesu domaći zadatak, u suprotnom su krivi roditelji. Ja sam se mnogo igrao sa svojom decom, čak smo pravili zajedno kolutove. Jednom je drug mog sina otišao od nas uplakan, jer mu je bilo žao što se sa svojim tatom nikad ne igra. Odrastao sam u skromnoj porodici, ali u našoj kući je bilo mnogo radosti. Danas u nekim porodimama ima mnogo u materijalnom smislu, ali malo radosti. Zabrinuti su da li će im propasti neka akcija, biznis... Mnoga deca ne znaju šta je reč žudnja, žele sve sad i tu nema veselja. Ni jaje ne može odmah da se skuva, potrebno je bar tri minuta. To su greške. Rušenjem porodice, ruši se sve. Jaka porodica je jaka Srbija. Ali i to je došlo sa Zapada. Svojevremeno sam sa ansamblom radio u inostranstvu i još tada je tamo počelo rušenje porodice.

Kako danas gledate na zlatno doba "Sedmorice mladih"?

- Počeli smo kao muzički ansambl. Vrlo brzo smo otišli u inostranstvo u nameri da sebi dokažemo koliko tamo vredimo. Planirali smo da ostanemo godinu dana, a vratili smo se posle 15 godina. Na moje insistiranje uveli smo šou-program i po tome smo bili poznati u Evropi. Imao sam jaku želju i talenat. Voleo sam svoj posao i moja ozarenost se prenela na publiku. Posrećilo nam se da uhvatimo to zlatno vreme. Bilo je teško, ali lepo. Nema ništa bez muke. Ali, muka je kad nešto ne volite, a morate da radite. Ako nešto volite, nema muke ili se bar lakše podnosi. Dobili smo mnogo nagrada u karijeri, ali nema većeg priznanja od aplauza publike. Pred svaki nastup imali smo tremu ili bolje rečeno osećaj odgovornosti. Danas niko ni pred kim nije obavezan. Izgubili smo međusobno uvažavanje.

Vaša specijalnost bila je i pantomima...

- Pantomima je neobična i teška za izvođenje, naročito za mene jer sam tada bio neuk za to. Da pantomima bude to što jeste potrebno je nedelju dana mučnog rada, a posle 25 godina dobila je pravu formu. Sve mora da se obrađuje. Uradite pesmu, ali ona je sirova i mora da se brusi. Tek posle deset godina neprekidnog izvođenja na koncertima možete da kažete da ste je doterali do savršenstva. Ako nemate takav odnos prema poslu, onda je uzalud. Nikad nije gotovo i taj proces traje večno.

Čemu se danas smejemo?

- Danas nema humora, sve se svodi na banalnost. Ako se ne spomene psovka, nema smeha. Bilo je toga i tada, ali sa ukusom. Ne kažem da je bilo najbolje to što smo mi radili. U zemljama u kojima sam boravio postoji kontinuitet u svemu, a ovde se izgubio. Jaz od 20 godina je teško zakrpiti. Današnja generacija je ispuštena. Sve što se nekada dešavalo u humoru išlo je iz Beograda i Sarajeva, a ostali su to kopirali. Na ovim prostorima ima mnogo inteligentnih i duhovitih ljudi. Potrebno je vreme da se nove generacije pronađu u tome i da počnu ispočetka. Da bi nešto postojalo, mora na tome da se insistira.

Šta je od onog mladića iz "Sedmorice mladih" ostalo u vama?

  • Nikad nisam pristao da u potpunosti odrastem. Kada sam se oženio i dobio decu, prihvatio sam obaveze koje su došle, ali sam uspeo da sačuvam dete u sebi, jer je ceo život igra. Što se više igrate, bolje i kvalitetnije živite. Igra mora da postoji, ona rasplamsava želju i sve što možda ne biste mogli da uradite, možete kroz igru. To je kao kada dete pokušavate da vaspitate tako što mu kažete da ne sme ovo ili ono da uradi. Namamite ga da kroz igru prihvati ono što je ispravno. Ne smete biti strogi i ucenama pretiti da neće dobiti ono što želi, ako vas ne posluša. To je isto kada lupite šakom o sto i kažete "ne". Uradite to kao da ste rekli "da", kroz osmeh. Mi smo na Balkanu dugo tako rešavali stvari. Mora nešto da se promeni i nadam se da će nove generacije to shvatiti. S kim ćeš, ako nećeš s komšijom? Svađa je destruktivna stvar, a rasprava konstruktivna i kvalitetna.


RIJALITI JE KATASTROFA

NA pitanje kako komentariše najezdu rijaliti programa, Jova kaže:

  • Nisam protiv rijalitija, ali nisam ni samo za to. Dajte širu lepezu, ponudite ljudima sadržajnije programe gde će pronaći sebe. To je katastrofa, pre svega nije dobro za decu, jer se formiraju potpuno pogrešno. Još malo može da se ide dole, a kada dotaknemo dno, onda ćemo krenuti gore. Rijaliti programi su najlakši način da dođete do para. Čovek ima potrebu da bude primećen u okruženju. Ali, ako je cilj samo biti poznat a da ništa ne znate da radite, to uništava čoveka. Svako voli da zaviri u tuđe dvorište, ali ne baš na takav način.