KADA smo nedavno posetili sjajnu i nezaboravnu sarajevsku kantautorku Jadranku Stojaković u apartmanu broj 16, u Domu za starije osobe "Ivan Pavao" u Banjaluci, osećanja su joj bila pomešana. Bila je srećna zbog knjige "Boje zvuka" o njenom životnom i stvaralačkom putu, ali i tužna i neraspoložena zbog zdravstvenog stanja koje sve teže podnosi. Na pitanje kako je, Jadranka je za "Novosti" odgovorila:

- Zavisi od vremenskih prilika. Bolest napreduje. Teže dišem i gutam, napušta me snaga i u rukama. Žao mi je što ne mogu da se barem očešljama, pa da lepo izgledam. Doduše, očešljaju me ujutro, ali dami mojih godina to nije dovoljno.


*Kako se nosite sa bolešću?

- Sve teže, ali svi mi pomažu. Najviše prijateljica Maja Tatić, pa drugarica iz mladosti Slavica Grebenar i njene sestre, osoblje doma, doktorka Aleksandra Dominović-Kovačević, Danijela koja priprema obroke i pomaže mi da se obučem jer ne mogu sama. Pomaže mi jedan tarapeut iz Slatine, svi koji me obilaze, estradnjaci... I svima sam zahvalna.


*Ovog meseca postali ste penzioner?

- Tek kada mi je drugarica 1. oktobra čestitala prvi penzionerski dan, postala sam svesna da se to zaista i desilo. Čudan je osećaj da sam penzionerka. Ali, umetnici nikada ne odlaze u penziju. Telo mi jeste ozbiljno bolesno, ali moj mozak još uvek radi 120 odsto i imam osećaj da mi je um sve aktivniji što je telo slabije. Nažalost, više ne mogu ni da crtam, pevam, a pogotovo da sviram. Moje naglašene vibracije uma usmerene su ka tome da preživim. I ja sam postala tipična penzionerska priča. Visina penzije neće pokrivati ni polovinu troškova za boravak u ovom domu, pa sam ja u 65. na novom ozbiljnom početku kako da zaradim za osnovne potrebe.


"INDEKSI" TRAJNA KATEGORIJA VREDNOSTI * Kako je bilo živeti u Sarajevu i družiti se sa Čolom, Kemom i drugim veličinama?
- Lepo i obično. U Sarajevu niko nije zvezda. Ako malo digneš nos, obeležen si i precrtan za sva vremena. Nikada na našim koncertima u rodnom gradu nije bilo ovacija i gromkih aplauza. Ljudi su dolazili da se zabave, ako si znao da pevaš. Ako nisi, eto sarajevske raje pa te uzmu u zajebanciju. Bolje da se odmah iseliš. Mera svih vrednosti bili su "Indeksi" i ostali su kao trajna kategorija. Posle njih su došli Bebek, Čola i sva raja pop generacije koja je sanjala muzičku karijeru. Čudno je to, kao da smo se svi pojavili istovremeno, nakon prve kiše. A ta kiša bili su "Indeksi".


*Verovatno ste zato sa prijateljicom Milkom Čeremidžić napisali životnu ispovest, uz koju darujete i DVD sa najlepšim pesmama?


- Nadam se da će ljudi prihvatiti knjigu kao moju priču o životu koji nije bio jednostavan. Naprotiv. Milki sam u diktafon pričala o svom životu, najviše na preskok i nedovoljno precizno da bi nastala pitka priča. Ipak, moja drugarica je uspela da poveže sve u logičnu i zanimljivu celinu. U knjizi nema tračeva, vulgarnosti, niti, recimo, imena ljubavnika. Ali ima mnogo ljubavi za sve.


*U knjizi opisujete svoje ljubavi, međutim, nikada niste zasnovali porodicu?

- Došao mi je pre neki dan u posetu jedan fini gospodin i pitao da li ga se sećam. Gledam čoveka i ne raspoznajem ništa. Shvatio je i počeo da se smeje peckajući me: "A kada sam te vodio na ringišpil?" I meni sinu - moja simpatija iz šestog osnovne. Školska ljubav. Ilijaš, ranih šezdesetih, kod železare. Vodio me za ruku na ringišpil. Tada nije bilo uobičajeno da se simpatije ljube. I kako da prepoznam lice koje nisam videla 50 godina? Nakon toliko vremena prvi put smo se poljubili. U obraz, doduše. Obradovao me je i poklonom, priborom i materijalom za crtanje. Samo kada bi ruke mogle. Imala sam mnogo lepih simpatija u životu, a tek poneka mogla bi se nazvati ljubav. Dve su bile ozbiljne i tada sam bila blizu braka, ali nije bilo suđeno.


*Bili ste devojčurak kada ste otišli u svet?

- Rano sam naučila da sviram nekoliko instrumenata i to pre nego što sam propevala. U orkestru mog ujaka, koji me odveo u muzičku Evropu, svirala sam bas gitaru. Pegavi devojčurak, kovrdžave kose, u mini suknji, sa bas gitarom. I jedino žensko u orkestru. Obišli smo Stari kontinent nekoliko puta, a najzanimljivije je bilo u Nemačkoj, što detaljno objašnjavam u knjizi.


"ŠTO TE NEMA" NAJDRAŽA PESMA Na pitanje koja joj je pesma najdraža, Jadranka odgovara: - "Što te nema", pesma koja se prima na svakom podneblju. Ljudi na različitim stranama sveta su prepoznali emociju, kao da je njihova. Treba li da kažem da je vreme njenog nastajanja bilo i vreme neuzvraćene ljubavi?


*U Japanu ste živeli više od dve decenije?


- Otišla sam tamo prvi put u leto 1984, nakon Zimskih olimpijskih igara, jer je jedna moja long-plej ploča sa obradama narodnih pesama izazvala interes japanskih muzičkih znalaca. Postala sam Japanka 1988. i ostala tamo 22 godine. Trebalo je mnogo hrabrosti da u četrdesetim krenem iz početka. Dve godine sam se pripremala za nastupe i taman kad se sve zahuktalo, na Balkanu se zaratilo, zbog čega sam ostala bez posla. Japan ne bira stranu u tuđim ratovima, a sa svoje javne scene uklanja sve koji mogu biti asocijacija na pristrasnost. Mada nisu znali u koju kategoriju bi me svrstali, jer sam poreklom i životom pripadala svima, ipak su me poslali u ilegalu. To je podrazumevalo ređe nastupe po noćnim klubovima, za crkavicu, tek da nisam gladna. Kada je rat prestao, karijera mi je oživela, ali su onda došle NATO bombe na Srbiju, što me je ponovo smrvilo.


*U Japanu ste zadobili povredu koja je prerasla u hroničnu bolest, sa kojom se borite već šest godina?


- Okliznula sam se na jednom koncertu na kabl i poletela kao na kori od banane, pred nekoliko hiljada posetilaca. Nisam se dala, otpevala sam još jednu pesmu na bis i istog dana održala još jedan koncert. I onda počinju zdravstveni problemi. Prvo mi je pao jedan prst na desnoj nozi. Lekari su tvrdili da će sve brzo proći. Ali nije, bivalo je sve teže. Bolest je uznapredovala, a dijagnoza je morbus neuroni motori. Stručnjaci kažu da se ne zna kako i zašto nastaje, pa mu onda i nema leka. Ali, borim se...