Muzika je zapisana u genima

MAESTRO na fruli Bora Dugić nedavno je na poziv čuvenog španskog muzičara Žordija Savala nastupio na njegovom koncertu u grčkom amfiteatru u Barseloni. U jedinstvenom muzičkom projektu "Balkan, krv i med", sa našim proslavljenim instrumentalistom, učestovalo je još nekoliko umetnika iz Srbije - Milan Pavković (kontrabas), Bojana Golubović (violina), Slobodan Marković (klavijature) i Boban Prodanović (harmonika). Dugić, koji je i ranije svirao u Kataloniji, ističe da su Španci oduševljeni balkanskim zvukom.

- Ostavili smo fantastičan utisak na publiku i bilo je impresivno nastupiti u takvom ambijentu - rekao je za "Novosti" Bora Dugić. - Na Žordijevom koncertu učestvovali su i umetnici iz drugih balkanskih zemalja, ali su srpski muzičari bili najbrojniji. Saval je svetski umetnik u sferi renesansne muzike i velika je čast biti deo jednog takvog događaja. Publika je najbolje reagovala na pesmu "Zajdi, zajdi" i moju kompoziciju "Običan balkanski dan", koja je izuzetno složena.

* Kako generalno publika u svetu reaguje na zvuke Balkana?

- Cela priča je u vama. I vrednosti i mane. Ukoliko su vaše vrednosti u prednosti u odnosu na mane, imate šansu. Recimo, kada pričate na jeziku koji stranci ne znaju, oni u tome osećaju vašu ljutnju ili emociju i slušaće vas i u jednom i u drugom slučaju. Ukoliko im je muzika koju im predstavljate lepa za uši, poželeće da vas čuju. Ali, danas je sve mnogo drugačije.

* Šta se promenilo?

- Mnogo je teže animirati publiku. Smatram da kada čovek uđe u dvoranu sa kravatom, na taj način odaje poštovanje izvođaču kojeg je došao da sluša, ali i sebi. Danas ljudi dolaze na koncerte u farmerkama, patikama, pa čak i sa kapom na glavi. Ali, i izvođači su postali drugačiji, nema više protokola. Pomalo žalim za vremenima kada je ulazak u koncertnu dvoranu i za publiku i za izvođače bio veliki događaj. I danas je to važna stvar, ali je sve relativizovano. To je kao kada u flašu najbolje rakije, koju je neko proizveo teškom mukom, sipate vodu. Vreme donosi promene, ali nije svaka revolucija korisna za onog ko u njoj učestvuje. Bojim se da će biti sve manje gledalaca u dvoranama, jer su se ljudi zasitili svega. Kada odem u inostranstvu shvatim da se tamo narod deli u dve vrste: na one koji lako prihvataju promene i one koji drže do sebe i žele da gledaju koncert na način na koji su naučili.

* Kakva je ovde situacija sa tradicionalnom muzikom i frulom?

- Mislim da je to zapisano u genetskom kodu. To je moja nada. Smatram da svi pripadnici jedne nacije osećaju na isti način određene zvuke. Čovek lakše prepozna nešto što pripada njegovom narodu, bez obzira što to možda nikad ranije nije čuo, nego Australijanac. Ma, koliko voleli kinesku muziku, niko vas neće zbog toga proglasiti Kinezom, naročito ne Kinezi. Njih sam uzeo za primer slučajno, to isto važi za bilo koji drugi narod. Dodvoravanje nekome ili nečemu, smišljeno ili slučajno, završiće se uvek tako što ćete se vratiti babinim i dedinim korenima.

* Fruli ste posvetili ceo život, a sada ste napisali i knjigu o ovom instrumentu.

O čemu je tačno reč?

- Knjiga se zove "Traktat o fruli" i smatram da je prilično ozbiljna. I ranije su objavljivane knjige o ovom instrumentu, ali niko se nije usudio da potroši godinu-dve kako bi napisao nešto što će biti dragoceno i za one koji se ne bave muzikom. Ima svega, današnjih frulaša, onih koji više nisu živi, graditelja instrumenta... Dugo sam tragao za njima, obilazio sam čak i groblja kako bih saznao gde su pojedinci sahranjeni. U knjizi su zastupljeni i istorijski i mitološki aspekti nastanka frule.

* Važite i za vrsnog graditelja frula...

- Neće izostati ni taj deo u knjizi. Pravio sam i pravim najbolje frule. Učio sam zanat pola veka, ozbiljno sam se time bavio. To je hobi koji mi je dobro došao da zaokružim svoju profesiju. Znate, ako ste odličan mehaničar, a nemate "gedoru 6", onda je sve uzalud. Napravio sam više od 300 frula, a u svom posedu imam sigurno 150. Davao sam ih uglavnom svojim đacima. Nikad nikome nisam naplaćivao časove sviranja, jer ni ja nikome nisam plaćao.