Pročitajte potresnu kolumnu Nebojše Pajkića o bolesti njegove supruge Isidore Bjelice

ISKORISTIĆU ovu kolumnu da napišem pismo koje se nadam da Isidora neće čitati, jer bi se ljutila na mene da sam ovako otvoren prema vama.

Sam dragi Bog zna koliko je bolova, terapija, igala, otrova, operacija pretrpela za ove dve godine...

Svaki put iznova ustajući kao feniks kada su svi misli da je gotovo. Dane i dane posle najtežih terapija, kada je mislila da prosto više ne može samo kada bi pogledala na našu decu, ne znam ja ni odakle ni kako nalazila je novu snagu da izdrži, da pokuša da preživi zbog njih govoreći da su suviše mali da bi ostali bez majke u ovom palom svetu...

Sve se to desilo i prerano, i prenaglo.

Kada je otišla kod lekara jer su joj simptomi ličili na kancer ginekolog u jednoj privatnoj klinici joj je rekao da je hormonalni poremećaj i lečio je od toga. Tako je došla, ona koja je uvek išla na redovne kontrole do 3 b stadijuma najagresivnijeg kancera jajnika koji za mesec dana može, naročito kad je organizam mlad da dovede do teških metastaza... Posle prve operacije dala je sve od sebe, prošla rigorozne terapije, posle kada se vratilo izdržala je najteže hemioterapije, a sada kada se pre mesec dana vratilo i kada je bila zahvaćena i jetra i pun stomak vode, kada su svi odmahivali da je kraj ona je rekla ne mogu još da ih ostavim Nebojša, ne mogu...

I tako je po treći put počela nadljudska borba za duh i za telo... Noćima i noćima molila se presvetoj Majci Božijoj da joj pomogne. Isidora kaže da kada zbog jezivih bolova i vode u stomaku ne može da misli i ništa govori onda samo priziva Bogorodicu... Tako je i sada bilo i opet je počelo da se dešava čudo, da se voda povlači, da se metastaze povlače, a onda je dobila alergije. Bili smo na ivici da se izvuče po treći put, a onda je dobila alergije... Izlaz je bio jedino u IPT terapiji u Švajcarskoj ali mi posle dve i po godine bolesti prodavanja svega što smo imali nismo imali odakle to da platimo. Isidora je uvek sakrivala koliko smo se mučili sve ove godine, volela je da se šali da živi kao cvrčak a radi kao mrav... Sedeli smo i razmišljali šta da radimo... Sve što je vredno prodali smo, a za dve godine niko nije hteo da kupi našu mansardu bez lifta jer se nije lako popeti na 5 sprat... Isti onaj peti sprat gde se Isidora penjala i posle najinvazivnijih terapija od koje joj se bukvalno raspadalo telo još nezaceljeno od teške operacije kada joj je sve izvađeno. Ali ona nije htela da se to zna, ona stavi šešir i ode među hiljadu ljudi i onda pomaže njima, daje im savete, teši ih, plače i smeje se sa njima. Nismo znali šta da radimo. Ostala je samo biblioteka. Tu su sve moje i njene zajedničke knjige, tih 3000 knjiga je jedino što je ostalo pored Isidorinih šešira koji nikome ne trebaju osim njoj. Zvao sam ljude koji godinama duguju Isidori novac za razne projekte, njene bivše izdavače koji joj ne daju ni izveštaj ni pare po deset godina i niko nije hteo da joj isplati honorare, a i sa onih bednih deset posto koliko pisac dobija ona bi, kao jedan od najčitanijih pisaca mogla sama sebi da plati deset terapija u Švajcarskoj. Jedan je rekao neka me tuži-dočekaće, drugi nije rekao ništa, nismo do njega došli, treći je slagao, četvrti...

Ponos je ponos, rekla je Isidora, ali prvo što izgubiš sa kancerom je svaka taština. "Onda stavi na tviter da prodajemo biblioteku, vidiš da se na oglas niko ne javlja", rekao sam joj.

Tu su sve one knjige koje je i njen deda kao predsednik udruženja književnika dobio sa potpisima Andrića, Selimovića... Tu su njene knjige koje su joj poklonili i najveći svetski pisci Arabal, Markes... Tu su knjige i njene prabake... Tu su naše zajedničke filmske knjige, knjige iz filosofije koju je Isidora najviše volela, knjižica njenog omiljenog Bajrona koju je dobila ni manje ni više od Lejdi Di... Tu su knjige sa tajnim posvetama naših najdražih prijatelja Kalajića, Pavića, Raše Livade, Brane Crnčevića, Olje Ivanjicki. Tu je ceo naš život, ali naša deca su više od našeg života i tako je Isidora to stavila na tviter i pokrenula se lavina. Zanemarivši taj najminimalniji deo zlonamernih koji su uvek zamerali Isidori na šeširima i njegoševskom kredu da ko ne putuje taj ne živi pokrenuo se bukvalno ceo Balkan... Noćima je plakala sada zbog sreće. Kada smo ponudili ljudima da pošaljemo knjige za njihov prilog neki su pisali - Isidora zbog Spasa sam otišla kod lekara i tako ste mi spasili život, drugi, vaše knjige su mene tešile na hemoterapiji to je moj poklon, treći - vaše emisije i smeh su me deceniju vadili iz depresije, iz svih zemalja stizale su poruke ljudi koji su se molili za moju ženu i mi smo od najnesrećnije postali najsrećnija porodica jer pored toliko ljubavi ne može se više biti sam čak ni na ivici smrti.

Kada je Vlado Georgijev objavio da će praviti koncert za Isidoru ona je zagrlila decu i kroz suze rekla: Jesam vam rekla da će se desiti čudo...

Moja žena je devojčica koja veruje u čuda i u najgorim situacija, i u najtežim boloviima... Ovim putem ne želim da napišem ništa drugo osim jedno veliko hvala svim divnim dušama koje su mojoj ženi vratili snagu, a našoj deci dali mogućnost da ne ostanu bez majke u njenim četrdesetim... Tamo gde je ljubav je čudo samo po sebi... Isidora voli da kaže da ljubav mora da kruži, možda mnogi ne znaju ali više od deceniju radila je desetine humanitarnih dogadjaja za slepe, za sigurnu kuću, za decu pilota, za prihvatilište, za decu obolelu od raka, za osobe sa invaliditetom. Kada se i sama razbolela noći i noći je trošila snagu da odgovori na svako pismo, da pomogne, da da kontakt savet... Sada se sva ta ljubav kao jedan nezaustavivi talas ljubavi vratila njoj... Na Balkanu pisci takvu ljubav najčešće dobiju kada je prekasno, Isidora je dobila na vreme, dok još ima nade...

Hvala vam, Bog vas blagoslovio za dobrotu i milost...