Jorgos Dalaras: Balkan je lep, ali tragičan

PROSLAVLjENI grčki pevač Jorgos Dalaras (65) otvoriće u utorak, 10. marta u Sava centru 16. "Gitar art festival". Biće to njegov prvi nastup u srpskoj prestonici posle pet godina, a četvrti u Beogradu u karijeri koja traje gotovo pola veka.

Dalaras je veliki prijatelj naše zemlje. Sa Goranom Bregovićem je 1999. snimio album i održao zajednički koncert na Aristotelovom trgu u Solunu, u znak podrške narodu Srbije tokom NATO bombardovanja. Iste godine, dok je bombardovanje trajalo, Dalaras je održao humanitarni koncert u Beogradu, na Trgu republike. Humanitarni aktivizam najvećeg grčkog pevača prepoznale su i Ujedinjene nacije, čiji je ambasador dobre volje od 2006. Na pitanje kakav repertoar sprema za Beograđane, Jorgos Dalaras za "Novosti" kaže:

- Bilo bi dobro da ljudi vide ono što znaju o meni. To ću pokušati da uradim. Dakle, sve što čini moju karijeru, malo od jednog, malo od drugog, za dva sata koliko će koncert trajati. Brojim dane i jedva čekam da se popnem na scenu Sava centra.

* Kako ste upoznali Gorana Bregovića?

- Goran i ja smo se sprijateljili mimo pesama. Upoznali smo se u vreme koje je bilo posebno teško za njegovu zemlju. Dolazilo je doba velikih promena kad smo se sreli. Globalizacija nije bila ništa drugo do igra banaka i tako smo stigli ovde gde smo. Balkan je lep, ali mu sama istorija pravi zamke. Malo-malo proživljava tragedije, a ljudi trpe. Goran je često dolazio u Grčku, a ja sam odlazio u Beograd. Svirali smo i pevali zajedno. Poslednjih godina srećemo se u inostranstvu, na zajedničkim koncertima.

* Sa njim ste održali koncert u Solunu kako biste nam pomogli?

- Bilo je to veoma surovo vreme i dramatično iskustvo za mene. Važne ličnosti i političari su nas uveravali da se granice ne menjaju, ali im niko nije poverovao. Odrastali smo sa logikom da nije potrebno više sukoba i konfrontacija, pogotovo da nisu potrebni ratovi i krvoprolića. Sve je bila laž i pokazalo se da su moćnici uvek ispred i patronizuju zlo i nepravdu. U vreme bombardovanja vaše zemlje imao sam potrebu da dođem u Beograd i sviram na Trgu republike.

* Zbog humanitarnih koncerata za izbeglice UN su vas proglasile ambasadorom dobre volje?

- To je za mene bila velika čast. Smatram da ljudi koji su kroz svoj posao stekli ugled treba da budu primer drugima. To mi je bio motiv za humanitarni rad. Problem izbeglica je velik i težak, a odnos političara prema tome površan i improvizovan. Od dečačkih dana naučio sam da budem solidaran i da se nađem ljudima u nevolji.

* I vaša porodica je prošla izbegličku golgotu?

- Moja majka, sva njena braća i sestre, rođeni su u Izmiru u Turskoj, ali su bili prinuđeni da kao izbeglice dođu u Pirej, gde sam se rodio. Čitavog života osećam tugu i razočaranje zbog toga. Danas se ratovi vode zbog nafte, dijamanata, vode, a pre svega zbog novca. Verujem da su ljudi, ako se udruže, snažniji od onih koji seju strah i smrt.

* Otac vam je pevao rebetiko (urbana grčka narodna muzika), koji ste i sami proslavili?

- Moj otac Lukas je bio muzičar, svirao je buzuki, oud i gitaru i pisao pesme. I sva njegova braća su bili muzičari. Tako ni ja nisam mogao da se bavim nečim drugim. Zato sam proučavao istoriju rebetika koji je, po meni, rok komad grčke tradicionalne muzike. Rebetiko je grčki bluz. Moj prijatelj Mikis Teodorakis uprkos studijama i diplomama, rekao je da želi da ga smatraju samo učenikom Vasilisa Cicanisa, muzičara iz naroda i majstora rebetika.

* Kako komentarišete pobedu Sirize na nedavnim izborima u Grčkoj?

- I vaša i moja zemlja su prošle kroz mnoge nevolje i ratove. Optimista sam posle pobede Sirize na izborima. Ljudi su dobili nadu, ali ekonomska kriza je i dalje prisutna i utiče na sve profesije, uključujući i muziku. Svi živimo loše, ali verujem da će se to promeniti.

OBOŽAVAO PAKA DE LUSIJU

* Po čemu ćete pamtiti velikog Paka de Lusiju?

- Bio je jedan od ljudi koju su me inspirisali i uticali na mene. Kao dete sam imao kasicu, uzimao novac iz nje i kupovao flamenko ploče. Upoznao sam i slušao Segoviju, Sabika, Karlosa Mundoju, a onda i velike ciganske porodice koje su formirale savremenu špansku muziku. Kada sam šezdesetih prvi put čuo Paka de Lusiju, svirao je drugu gitaru sa Rikardom Modregom. Dok je svirao skale, shvatio sam da Pako želi da svira tradicionalni flamenko, ali da čini nešto više. Unosio je u flamenko malo džeza i savremenije muzike, što me je oduševilo. Tako sam postao njegov obožavalac i nabavio sve njegove ploče. Kada sam i sam počeo da sviram, žurio sam da sretnem nekog od ljudi kojima sam se divio kao dete. Bilo mi je veoma žao što je tako mlad čovek i značajan muzičar otišao prebrzo. Ali u mojoj duši, a verujem i onih koji vole muziku, Pakito nikada neće otići, kao ni svi veliki muzičari.