ZAKAŽETE intervju jednim povodom - početak emitovanja serije "Kud puklo da puklo", od ovog ponedeljka na Prvoj TV (svakog dana oko osam uveče). Skupljajući pitanja za razgovor naletite na još jači razlog - ravno 40 godina od prvog pojavljivanja pred (TV) kamerama. A onda, i pre no što sednete naspram sagovornika, shvatite da je on sam dovoljan povod: Miodrag Krivokapić Brik (65).

Kako su nam oba "zvanična" povoda sa malog ekrana, Krivokapića najpre pitamo da li glumci na prvo mesto ipak stavljaju pozorište. Da li je teatar - sin prvenac, film - muško dete, a televizija - ćerka, da ne kažemo "virdžina":

- Danas znam da nije tako. Onda, pre 40 godina, nisam - priznaje Brik. - Još od amaterskih dana u (rodnoj) Peći, pa dalje na akademiji, "odgajani" smo da je pozorište baza. Spremani smo za scenu, teatar je kuća, a sve ostalo usput. I kasnije sam na prva dva mesta "držao" porodicu i pozorište. Ali, da mi je onda bila današnja pamet, pažljiviji bih bio i prema filmu i prema televiziji. Uostalom, toliko je toga što samo kamera može da ulovi.

* Možda, kao esnaf, niste ni "fer" prema filmu i TV, jer oni su ti koji glumce izbacuju u prvi plan, čak ih nekako čuvaju od zaborava?

- Da prvo ne budemo nefer prema pozorišnoj publici, jer verovatno svako pozorište u Beogradu ima više gledalaca tokom sezone od većine fudbalskih klubova. Meni je divno ovo što se dogodilo kada je JDP ponudio ulaznice za 100 i 200 dinara. Nisu ti ljudi stajali u redu samo zato što je popust, već je to srednji sloj koji jeste osiromašio, a ne želi da se zadovolji "sapunicama". Objektivno, nisu ni inače karte skupe, ali... Ovo za zaborav jeste tačno. Pretpostaviš život pozorištu, odbiješ neke važne uloge van teatra, spremaš toliko sjajnih i (tebi) toliko bitnih predstava, a danas od mnogih nije ostala ni fotografija. S druge strane, ono što je kamera zabeležila je tu, čak i najveće gluposti.

OTAC ILI KOLEGA? KAO neko ko sebe nikad ne bi upitao "da li bi ponovo išao istim putem", Miodrag Krivokapić nije ni od onih koji bi svoje dete terali od tog istog puta. Priznaje, ipak, da mu nije bilo svejedno kada se sin Bojan (Gusar iz "Montevidea") odlučio za glumu: - Do prijemnog i prvih ispita, dok ga nisam video, ja sam imao veliku tremu. Nije to bilo nepoverenje, već sam se pitao da li je iz prave "potrebe" izabrao glumu. Da, u početku sam više bio otac, sad sam više kolega, jer mi je jasno da nije na pogrešnom putu i, što je još važnije, da ima svoju "boju".

* Kad vidite, recimo, tu prvu TV dramu, "Zec" (1975), sećanja su vam "crno-bela ili u koloru"? I inače, pamtimo li češće crno i belo, a ne u bojama i nijansama?

- Uh, za "Zeca" više i ne znam. Sećam se da smo imali punih 20 dana proba, kao u pozorištu, da smo svi bili relaksirani. A inače, verovatno pamtimo ekstreme. Više se sećamo pobeda ili poraza, odnosno onoga što smo mislili da su pobede i porazi, jer ta dva pojma su vrlo relativna. Meni je sećanje na glumačke početke bolno. Imao sam problem da upišem Akademiju u Beogradu. Triput sam odbijen, čak nisam prošao ni na Pravnom fakultetu. Nisam tada, izgleda, imao sreće sa Beogradom, pa sam otišao u Zagreb da umirim sujetu. Šalim se, ali kad danas pomislim otkud to da sam uspeo, shvatim da je to verovatno zato što sam bio uporan i verovao u sebe.

* Vaša karijera, pa i život, umnogome su se i odvijali "duž auto-puta E 70", na relaciji Beograd - Zagreb. Na tom potezu je zaživela i serija "Kud puklo da puklo", u produkciji hrvatske Nove TV, sa glumcima iz Hrvatske, Srbije, Crne Gore...?

- Mene to raduje. U onoj zemlji sam paralelno živeo u dva grada, ne znam gde nisam radio. To je u jednom trenutku nasilno prekinuto. Nisam neki jugonostalgičar, ali jesam se svuda osećao kao kod kuće. Ako ništa drugo, ne moramo da se prevodimo, a i senzibilitet publike je isti.

* S tim što ne možemo, nažalost, a da ne izgovorimo i reč mržnja, možda i zloupotrebljavajući činjenicu da ste rođeni na Kosovu i da ste se školovali i karijeru počinjali u Hrvatskoj?

- U takve priče se ne bih upuštao. Imam, naravno, mišljenje o svemu što se dogodilo, ali, iz iskustva, ne bih o tome. Ipak, ja sam prošao kroz to bezbolno i o tome bi trebalo da pričaju ljudi koji su doživeli golgotu. Mi trpimo posledice istorije, carevina koje su prolazile i ostavile tragove, a ljudi su zaista isti. Kao dete vojnog lica tako sam i odgajan. Koliko god zvučalo kao floskula, u onoj državi bilo je truda da se prihvati i drugi.

* A sad, "Kud puklo da puklo"?

- Premda mislim da nije imala takvih ambicija, serija je donekle metafora tog društva. Ona jeste smeštena u konkretnu sredinu, prosto zato što lokalizmi daju dodatni šarm. Ali, humor koji dolazi iz odnosa zavisti, pakosti, dobrote, borbe za neku sitnu vlast, to jeste priča svih nas. Pitao sam se kako će se iz tako male sredine izvući toliko puno tema za toliko epizoda, ali scenaristi su odlični. Serija je u Hrvatskoj možda i najgledanija, a ubeđen sam da će i u Srbiji odlično proći.

* Tu glumite policajca u penziji. Glumili ste na desetine drugih. Jeste li probali da odglumite i samog sebe?

- Nemam iluziju da mogu da budem neko drugi. Nisam od onih koji se fizički preobrazi. Išao sam iz sebe, više verujući u unutrašnju transformaciju. Ali, ponekad se u tom procesu dogodi da u sebi otkrijete prostore kojih niste bile svesni. To je veliko zadovoljstvo. S druge strane, mi i ne treba da glumimo, već da dokučimo istinu. Uostalom, koliko mi je s jedne strane najveća uvreda kad kažu: "Ma, nemoj da glumiš", toliko mi je najveći kompliment bio kada su neki italijanski producenti, povodom filma "U ime naroda", Živka Nikolića pitali: - Ko vam je onaj naturščik?