ZA nekoga ko u životu teži običnosti, jer u njoj vidi smisao iz kog se rađa sva sreća potrebna da se danas izbori za sutra, glumica Zinaida Dedakin u svojoj skromnosti može da se pohvali svime - osim toga da je obična.

Mada kaže da ju je otac, razočaran što nije bila tatin sin, obeležio imenom (sovjetske) glumice Zinaide Kirijenko, prve naznake sudbinske neobičnosti mogle bi da se potraže već u datumu njenog rođenja - 29. februar!

Ostatak njene biografije samo je sled pokrenut tog dana, a večita borba način da pobede i poraze utka u ono što je danas. Hrabrost da „preseče“ (i zauvek napusti Beograd, porodicu i prijatelje), požrtvovanost (da deci podari polovinu života i omogući im da pronađu put do snova), ljubav (prema suprugu i glumi) da u njoj pronađe smisao, i mudrost (kojom će, veli, pozitivnim mislima pobediti zdravstveni problem s štitastom žlezdom, nazvavši ga Srećko), vrline su koje su Zinki na tom putu pomogle da nađe, ali i ne izgubi sebe. Prijatelji se dive onom „nečem“ što s njom ulazi u prostoriju, osećaju sreće koji nesebično deli s bližnjima, često zaboravljajući da glumci lako „ulaze“ u likove koje publika želi da vidi na bini. I u tome je njena moć.

- Nju svi imamo. Ipak, u ovim godinama se pitam zašto ona živi samo u tuđem pogledu? Zašto ne možemo da je prepoznamo u sebi? U svemu što u tuđim očima oslikava moju moć - na sceni, dok kuvam, volim - osećam samo običnost. Ponekad mi je krivo jer verujem da bi u nekim trenucima mogla da me pridrži neka druga ja - započinje Zinaida priču o tajni, ali i ceni „moći“, ne krijući da je stalno tražila oslonce u drugima. Najpre u roditeljima, a zatim prijateljima i pozorištu, sve dok nije shvatila da su oni šprajcevi koji drže okolne stubove njenog bića, a da je onaj suštinski, noseći, zapravo ona sama. Tek sad, u 56. godini, shvata da što je više „Kerbera“ njene duše, to će joj kuća biti čvršća.

Glumica, koja kao da je tek otkrila magični svet glume i ne planira s njim lako da se rastane, priznaje da mudrost duguje greškama, zbog kojih se ni najmanje ne kaje.

- Čovek umire i rađa se sam. To je istina, ali šta mi imamo od nje? Istraživanje je put istine. Istina je čaša koja se za mene nalazi s desne strane, a za vas s leve. Nikada nije jedna. U tome je erotika življenja. Mogu se okititi svim ljudskim pizdarijama, ali šta je ono u čemu danas uživam? U tome što vidim kakve sam greške u životu napravila. Ponekad sam bila pusta. Znala sam sebi da dozvolim slobodu da budem luda, jer sam umetnica. Ma, ko sam, bre, ja? Kad treba da idem na operaciju, hoće li me manje boleti zato što sam umetnik? E pa, neće! - priznaje Zinaida.

Rođena Beograđanka, detinjstvo je provela u Marinkovoj bari, igrajući se s Romima, ne bežeći od različitosti, već težeći da iz nje „izvuče“ i u sebe pohrani dragocene uspomene.

- Kad ti je neko drag u bolnici i kad dobija transfuziju, da li se računa to da li je pravoslavac, katolik, musliman ili Albanac? Ne, piše samo nulta, A, B, pozitivna i negativna. Mnogo nevažnih stvari nas okupira. Ne mogu više života da dajem na to. Ponekad je on težak zahvaljujući nama samima. Kad to shvatiš i sedneš da razgovaraš sa Zinkom, videćeš divnu kevu, običnu, nežnu, ali i skota, bezobraznu, ponekad besnu ženu. A ona ima sve - fenomenalnu decu, fantastičan život iza sebe, nesavršene, ali sjajne roditelje - iskrena je Dedakinova, koja, iako najradije glumi najobičnije ljude, ne beži ni od likova s kojima nema dodirnih tačaka. Baš kao što je to mafijaška Mama Morton iz mjuzikla „Čikago“.

- Sujeta izjeda čoveka. Proizilazi iz nagomilane nesigurnosti, ali često, baš ona zna da pridrži ljude kad posrnu. Najsigurniji smo kad u sobi pred ogledalom stojimo goli sa svojim mislima, ali kad znamo da su vrata sobe otključana, jer tad možemo i da pobegnemo od onog što nas uplaši. Treba znati iskreno pričati i ćutati. Kad sam besna, deca me uzmu za ruku, stave pred ogledalo i kažu: „Mama, pogledaj svoje lice“. To nisam ja. Izobliči me ljutnja, ali tog trenutka treba reagovati. Svako odlaganje pravi problem.

Da li joj je zrelost pomogla da u seriji „Urgentni centar“ (Prva TV) ulogom sestre Ljilje obuhvati dosadašnje (pobedama i porazima stečene) životne role?

- Ponosim se jer sam napravila bolno običnu ženu, koja je u „Urgentnom“ provela 30 godina i zna apsolutno sve. Njena tolerancija prema beskrajno nesavršenim kolegama, starijim i mlađim, majčinska je. Dragi su mi i njeni duhoviti ispadi. Ne može svako da uhvati doktora za dupe, ali kevi to ne može niko da zameri. Ona to „nosi“ siromašnom garderobom i beskrajnim bogatstvom u sebi. Ima u njoj dosta Zinke - ističe Zinaida, priznajući da svaka uloga nosi novi izazov. Bilo da je reč o pozorištu, TV ili životu. Ne plaši se nijednog, ne pati zbog pogrešnih izbora i nikada ne bi sutra menjala za jučerašnji dan.

- Gluma nije bilo moje ludilo, već sudbina. Svaki teret unutar koga postoji otelotvorena radost - pravi je put. Za nekoga je moj bio težak, ali to zavisi od toga ko ga procenjuje. Ne znam koliko je bilo hrabrosti u tome što sam u mladosti ostavila sve i potražila sreću u Narodnom pozorištu u Zenici. Prepoznala sam to uže i čvrsto ga uhvatila. Ono me otad vuče napred, mada me ponekad vrati i nazad. Nisam htela da budem u koži osobe koja se vuče po firmama zarađujući za život, sa svetom koji je divan, ali se ne lepi za mene. Budi đubretar, ali veseo. Svi pokretačku energiju imamo u srcu, a jedini zadatak dat rođenjem jeste da je širimo. Pronađite sreću življenja u sebi - niste se za džabe rodili!