Kemal Monteno: Tek treba da živim

ZA sarajevskog kantautora Kemala Montena 2014. godina bila je prelomna, a prethodni dani turbulentni i dramatični! Legendarnom pevaču, tekstopiscu i kompozitoru 16. novembra izvršena je transplantacija bubrega, na koju je čekao tri godine. Baš kada je trebalo da spakuje kofere i otputuje u Marbelju, gde je imao ugovoren novogodišnji nastup na privatnoj zabavi, iznenada je dobio temperaturu i već nedelju dana se nalazi na zagrebačkoj klinici “Rebro”, gde je i operisan. Radovao se Kemo odlasku u Španiju, druženju sa prijateljima uz pesmu i gitaru, ali, nažalost, Novu godinu će dočekati u bolničkom krevetu.

- Čim sam dobio temperaturu, odmah sam se spremio i otišao u bolnicu - kaže, za “Novosti”, Kemal Monteno. - Povišena temperatura u ovakvim situacijama nije naivna i može da dovede do odbacivanja organa. Posle presađivanja bubrega morate da se čuvate nekoliko meseci, kako ne biste dobili virus ili infekciju. Sada sam dobro, nemam temperaturu, ali mi lekari još ne daju da idem kući. Uradili su mi razne analize, ispitivali da li imam upalu pluća, ali je, ipak, u pitanju urinarna infekcija, koja je česta pojava posle transplantacije bubrega. Bolje je što se sve to dogodilo ovde, nego na putu. Nije mi prvi put da čekam Novu godinu u bolnici, bio sam hospitalizovan i 30. decembra 2011, zbog problema sa srcem. Proći će i ovo.

* Transplantacija bubrega je uspešno izvršena i sa nestrpljenjem ste čekali da ponovo zapevate...

- Trebalo je da otputujem u Španiju prošlog petka, ali šta je, tu je. Mnogo mi je žao, baš kao i mojim prijateljima sa kojima je trebalo da dočekam Novu godinu. Operacija je prošla u najboljem redu, ali van kuće moram da nosim masku kako ne bih dobio virus ili infekciju. Razbole se zdravi ljudi, a kamoli ja u ovom stanju. Posebno moram da budem oprezan na putovanjima, na aerodromima, svuda gde ima mnogo ljudi. Znate kakvi su lekari. Jedan mi kaže da sam sada potpuno okej, a drugi mi govori da sam kao trudnica, jer imam u sebi strano telo i da ću tek kad prođe devet meseci biti kao nov. Pre nego što sam ponovo dospeo u bolnicu, išao sam u šetnje, polako, korak po korak. Dugo sam ležao, pa ne mogu brzo da šetam. Ali, osećam se kao da sam ponovo rođen i kao da mi je život dao novu šansu.

* Da li ste strahovali od ishoda operacije?

- Nisam, jer sam znao da će to morati da se dogodi. U stvari, jedva sam čekao da to što pre prebrodim, jer sam pre operacije bio kao u zatvoru zbog dijalize. Pozovu me ljudi na nastup, a ja im kažem da ne mogu baš tog dana, jer idem na dijalizu. Sve sam morao da podredim tome. Sada mogu normalno da živim i rasterećen sam. Samo da me lekari puste kući. Bio sam na snimanju u studiju, kada mi je u subotu posle podne zazvonio telefon, pozvali su me iz bolnice da hitno dođem. Otišao sam kući, okupao sam se i otišao u bolnicu. Ujutru su me već operisali.

* Mnoge je iznenadila vest da ćete tako brzo posle operacije nastupiti?

- Nisam operisao krajnike, pa da ne mogu da pevam. Naravno da smem da pevam, neću umreti zbog toga, tek treba da živim! Mogu da pevam koliko hoću, niko mi ne brani. Ali, lekari se jedino plaše da ne “zakačim” neki virus ili infekciju.

* Otkud to da je za doček Nove godine trebalo da pevate baš u Marbelji?

- Trebalo je da budem na privatnoj zabavi, sa prijateljima koji tamo žive. Pozvala me je Jasna Gospić, koja živi u Čikagu, ali ona i njen suprug imaju kuću u Marbelji. Bio sam tamo ranije, i predivno je. Sa nama na dočeku trebalo je da budu Predrag Mijatović i fudbalski trener Radomir Antić. Jedva sam čekao da ponovo uzmem gitaru u ruke i zapevam sa dragim prijateljima.

* Često nastupate, zar baš morate takvim tempom da pevate u ovim godinama?

- U kojim godinama? Meni uopšte nije teško da pevam. Pa, svaka budala danas peva. Znate kako je to u našem poslu. Popijete neko pićence, pa se malo oraspoložite i počnete da pevate. Ako pevaš trezan, onda nešto nije u redu, pa moraš na pregled kod doktora. Ne kažem da treba da piješ da se naroljaš, popiješ kao gospodin čašu vina ili nekog pića. Ne možeš da pevaš na suvo.

* Prvi koncert posle operacije održaćete 8. marta u beogradskom Domu sindikata?

- Jedva čekam da ponovo zapevam u Beogradu, gde sam imao koncert prošle godine, takođe za Dan žena. Godinu dana nije kratak period i nadam se da će biti nastupa i u drugim gradovima Srbije. Biće poneka nova pesma, ali i gostiju. Zamislili smo to malo drugačije, ne samo da izađem na scenu i pevam, već da bude kao neka predstava sa pričom.

- Ne razumem kad neko kaže za neki koncert da je veliki ili mali. Gledao sam mnogo velikih koncerata koji su bili mali i obrnuto. Nikad ne brojim publiku. Isto pevam pred 20.000 ljudi, kada je 5.000 posetilaca ,i kad sam sam. To publika oseti, a i da hoću, ne mogu drugačije. Nema veze koliko je ljudi na koncertu, nekad bude lepše kad je manje.

* Kako vidite muzičku scenu na prostoru bivše Jugoslavije?

- Ima divnih umetnika, kompozitora, pevača i aranžera. Za svakog ima mesta, ne mogu nikom da otmem publiku, kao što niko ne može da uzme moju. Na svakom koncertu sam tu zbog publike koja je došla da me sluša. Ne mogu nikog da prevarim, ali ne može ni publika mene. Kad čujem aplauz, tačno znam da li je od srca ili radi reda. Ima i neprirodnih aplauza, recimo, kada se portir zbuni, pa greškom izađe na scenu, publika počne da aplaudira, a ne znaj kome tapše.

*Koje pesme volite da čujete u kafani za svoju dušu?

- Dotakne me svaka pesma Tome Zdravkovića, mog Davorina Popovića, neke Čoline stare predivne numere. Obožavam Tozovčevu pesmu “Lepa Vlajna”, kao i Cunetove hitove. Nema tu nikakve filozofije. Pesma vas ili dirne ili ne dodirne.

* Kakva su vaša sećanja na Tomu Zdravkovića?

- Toma je bio čovek iz mog filma. Kada smo se prvi put sreli u Veneciji, gde sam bio sa Arsenom Dedićem, imao sam utisak kao da smo se zajedno rodili. Čim smo se ugledali, krenuli smo jedan prema drugom, zagrlili smo se i poljubili kako da se poznajemo ceo život. Kad god sam pogledao Tomu, video sam sebe.