ONA koja je pre 38 godina na „Beogradskom proleću“ pozvala zavađene „zaljubljene golupčiće“ da „počnu ljubav iz početka“, legendarna pevačica šlagera Blagica Beti Đorđević (68) danas kaže da nikada ništa ne bi počela od početka. Ne bi čak volela da se vrati u mladost, mada žali što u zenitu popularnosti muzici sebe više nije dala. Džez i soul još drži u malom prstu. Baš kao u drugoj polovini šezdesetih, kada je sa džez pevačem i bivšim suprugom Slobodanom Bobom Đorđevićem punila klubove američkih baza od Minhena do Berlina. Njen očaravajući glas, kojem se divila i čuvena džez diva Ela Ficdžerald, publika je slušala širom SSSR, a sedamdesetih i u svim beogradskim mondenskim mestima. Onda su došla neka druga vremena. Turbo-folk je zagospodario scenom, kojem Beti nije želela da se priključi. Ipak, muzici je ostala verna, ali isključivo za njene istinske poštovaoce koji je mogu čuti u prestoničkim džez klubovima.

- Festival „Proleće u Beogradu“ pružio mi je priliku da sa kolegama evociram divne uspomene na prohujalo zlatno doba zabavne muzike, koje se nikada neće vratiti - rekla je za „Novosti“ Beti Đorđević. - „Beogradsko proleće“ je u svoje vreme bio prestižan festival, a sada su u modi neki drugi muzički trendovi i šou-programi. Možda festivali danas nemaju težinu onih na kojima sam učestvovala, ali svako vreme ima svoje ideale.

* Zašto ste se povukli sa muzičke scene?

- Čini vam se da sam otišla u penziju. Nema me samo u medijima. Još od osamdesetih vlada invazija neke druge muzike. Neko se potrudio da šlager note ostanu u zapećku. U takvoj sredini nisam imala šta da kažem. Povukla sam se u svoj svet. Nudili su mi da koketiram sa folkom. Nisam pristala. Ostala sam dosledna sebi i ne kajem se zbog toga.

SVOJE IMAMO, TUĐE HOĆEMO * ZAŠTO se u Srbiji manje poštuju pevači vaše generacije, dok hrvatski muzičari imaju bolji tretman čak i kod nas?
 - To je pitanje za koncertne agencije, a pre svega za urednike muzičkih emisija koji su glavni krivci što se više poštuju tuđi nego naši pevači. Mi nemamo moć da to promenimo, a sami ne možemo da se namećemo. Ko nam je uskratio pravo da pevamo? Možda društvo koje nas je skinulo sa scene. Svoje imamo, a tuđe hoćemo. To je velika nepravda.

* Kada biste počeli život od početka, šta biste promenili, a šta ponovo proživeli?

- Pusta mladost je prošla i ne bih joj se vraćala. Imala sam trnovit životni put. Nisam obdarena genom za menadžmet, odnosno laktanje i probijanje. U tom smislu sam autistična. Mnogi mi kažu da sam previše skromna pored ovakvog glasa. Međutim, ne znaju da sam silno želela, i danas imam volje i snage da otpevam dobar hit.

* U čemu je onda problem?

- Osamila sam se i ne poznajem današnje kompozitore, pa ne znam odakle da počnem. I u zenitu popularnosti pitala sam se kako sam uopšte uspela da doprem do srca publike. Pesma se sama nametnula. Muzičke zvezde iz mog vremena su se odavno ugasile. Zašto ne mogu da održim koncert u Domu sindikata? To je pitanje za milion.

* Kajete li se što niste nastavili da gradite karijeru u inostranstvu?

- Bila sam i ostala nepopravljivi zaljubljenik u svoju zemlju. Stalno sam žurila da se vratim u Beograd. Bila je to velika greška, jer imala sam priliku da ostanem u svakom gradu u kojem sam pevala. Pogotovo u Nemačkoj. Nudili su mi ugovor da nastupam u jednom elitnom klubu u Čikagu, gde sam mogla da obezbedim sebi lagodan život. Sve sam odbila zarad porodice i domovine. Ko se nadao da će nam se dogoditi sunovrat? Ne žalim za propuštenim prilikama. Živim za sadašnjost. Rado ću otpevati još neku pesmu, ako se nađe neko da mi je ponudi. Do tada, družiću se sa ljubiteljima svinga i džeza u beogradskim klubovima.