ZA dobru ulogu, ugojio bi se i 50 kilograma ako treba. Najnovija rola, ipak, nije zahtevala tako drastičnu promenu ličnog opisa - morao je samo da pusti brkove i "nabaci" uredno podšišanu vojničku frizuru.

Posle serije "Selo gori, a baba se češlja", glumac Đorđe Erčević ponovo sarađuje sa Radošem Bajićem, u "Ravnoj gori" gde igra vojnika Ćelića. Zahvaljujući njemu, prvi put u životu uzjahao je konja, a ostvario je i dečački san.

- Išao sam u školu jahanja, što je bilo vrlo zanimljivo. Serija mi je interesantna i zbog toga što obrađuje period Drugog svetskog rata. A gledajući partizanske filmove, uvek sam imao želju da radim tako nešto. Sada, kao vojnik Ćelić, imam oružje, bombe, nož - kroz osmeh priča Đorđe koji je karijeru počeo u telenoveli "Jelena", a gledali smo ga i u serijama Ljubiše Samardžića "Jesen stiže, dunjo moja" i "Miris kiše na Balkanu".

GLUMA ZA MALIŠANE NA svog šestogodišnjeg sina Đorđe neće uticati kad je reč o izboru profesije. Voleo bi, ipak, da naslednik prođe školu Mike Aleksića, jer, kaže, posle takvih drilova, osobe postaju čvrste i jake. A i sam Đorđe spreman je da sa mališanima podeli svoje znanje.
- U dogovoru sa Centrom za integraciju mladih i Dragoljubom Ackovićem spremam humanitarnu akciju. Cilj nam je da organizujemo radionice glume za nezbrinutu decu. Uskoro počinjemo sa radom, a planiramo da na kraju napravimo predstavu i izvedemo je na jednoj od beogradskih scena.

Kakvi su vam utisci sa snimanja?

- Odlični. Snimao sam uglavnom u Kragujevcu i mestu Vrhpolje kod Ljubovije. To je brdovit kraj u kom ima mnogo zmija, ali nisam imao bliski susret ni sa jednom, jer je pre snimanja dolazila ekipa da pravi buku i da ih otera. Inače, imam sreću da radim sa velikim profesionalcima. Manda, Jezda, Glogovac i Miloš Timotijević mi mnogo pomažu. Nema sujete, krajnje su prijateljski nastrojeni i duhoviti, pa je veoma prijatno raditi sa njima. Kad god radim, uvek nešto novo naučim, od odnosa prema partneru, do odnosa prema kameri. Jedva čekam da se snimanje nastavi na proleće. Mislim da će Radoš ovu priču o bratoubilačkom ratu napraviti najrealnije moguće, bez navijanja i stajanja na stranu bilo partizana, bilo četnika.

Kakav je vojnik Ćelić?

- On je običan vojnik koji se sticajem okolnosti našao uz Dražu Mihailovića i njegove oficire. Nije negativac, ali u tom ludilu dolaze do izražaja neke njegove slabije karakterne crte. Voli da se karta, kocka i da ućari na sitno. Nije reč o istorijskom liku, već izmišljenom, što je u nekom smislu teže nego dočarati čoveka koji je postojao. Dosta mi pomaže Radoš koji ima tu prednost da je, osim što je vrlo talentovan reditelj, istovremeno i glumac.

Planirate li i vi da jednog dana budete i reditelj?

- Nisam o tome razmišljao. Zasad ne. To je za inteligentne ljude (smeh). Težak je to posao.

Teži od produkcije?

- Uh, posao producenta nije lak, ali uđe se u štos. Krenete sa dobrom idejom, naoružate se strpljenjem i kuc-kuc, pa šta bude. Bar sam ja još u toj fazi, idem od vrata do vrata, zovem, jurim i tako namičem svaki dinar. Nije lako naći sredstva za film, pogotovo sada.

Jesu li tačne priče da je za uspeh u glumi neophodna pripadnost klanovima?

- Ima toga, slažem se, ali bože moj, onda se treba priključiti klanu ili probati ovako kako ja radim. Mada, neko bi to mogao da pomisli i za mene, jer sarađujem stalno sa Ljubišom Samardžićem i sa Bajićem. Dva ozbiljna čoveka me zovu kad treba da se radi. Ne znam da li je to klan.

Može li se u Srbiji živeti samo od glume?

- Ja sada živim samo od glume, ali to je život za skromne ljude. Neću još da dižem ruke, ostajem u ovom svetu.

Iako je nesiguran?

- To sam znao i kad sam upisivao Akademiju. Mada ponekad pomislim da sam mogao da nasledim oca u već razrađenoj advokatskoj kancelariji. Bilo bi, verovatno, više novca, ali ne kajem se. Mislim da sam rođen za glumu i da se ne bih snašao u drugim poslovima. Voleo bih samo da više igram u pozorištu. To me jede. Sa filmom i televizijom sam zadovoljan. Može uvek bolje i veće, ali važno je da ide.