SA loptom se nije snalazio najbolje, pa su ga drugari u školi u šali prozvali Pele. Mada fudbal nije bio njegov sport, to, kako kaže glumac Dragan Petrović, ne umanjuje činjenicu da je reč o najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.

O njoj, ali i o snu koji postaje stvarnost govori „Montevideo bog te video“ u kom Petrović igra zaljubljenika u fudbal Fridriha Popsa. Uloga, priča, reditelj sa kojim je studirao - Dragan Bjelogrlić, mladi glumci kojima je profesor - bili su dovoljni razlozi da prihvati rolu u sagi o uspehu jugoslovenske reprezentacije na prvom svetskom prvenstvu u fudbalu.

- Bilo je istinsko uživanje raditi sa ekipom „Montevidea“ - kaže Petrović koji otkriva da je na snimanju bilo teže njegovim studentima nego njemu. - Napornije je bilo njima nego meni jer su njihovi zadaci veći i zahtevniji. Za uspeh koji su postigli zaslužan je njihov dar, upornost i ozbiljnost u radu. Ponosan sam na njih i na sve što su za kratko vreme postigli. Divna generacija lepih, talentovanih, vrednih i obrazovanih mladih ljudi!

* Iz današnje perspektive priča o uspehu autsajdera deluje nevino i naivno. Kakav je vaš utisak, da li je vreme u koje je radnja „Montevidea“ smeštena stvarno bilo bolje, lepše i poštenije ili smo samo skloni da idealizujemo prošlost?

KLASA IZ SNOVA
PETROVIĆ je studirao u prvoj klasi profesora Vladimira Jevtovića, koju mnogi nazivaju jednom od najboljih u istoriji Fakulteta dramskih umetnosti. Timski duh krasio je ekipu u kojoj su, osim Peleta, bili i Dragan Bjelogrlić, Vesna Trivalić, Srđan Žika Todorović, Mirjana Joković, Milorad Mandić Manda, Slobodan Boda Ninković, Vesna Stanojević, Branka Pujić... - Mi smo se, kao klasa, lepo slagali i nismo bili opterećeni takmičarskim duhom. Dobar deo pojedinačno osvojenog prostora ulagali smo u zajednički lični i umetnički prostor. Evo, već 28 godina funkcionišemo kao dobri prijatelji - otkriva glumac.

- Naša sklonost i sposobnost da ulepšavamo prošlost, „šminkamo“ detalje, dodajemo i oduzimamo, čini da vremena prošlih dana dobiju jednostavnije i čistije obrise, to jest da se srcem zagledamo u idealne proporcije prošlog vremena i zaključimo kako je tada sve bilo bolje.

* Jeste li, zahvaljujući iskustvu, stigli do tačke kada sa sigurnošću možete predvideti gledanost nekog projekta? Šta je tajna uspeha „Montevidea“?

- Jedino što bih mogao sa sigurnošću da procenim, jeste da li neki projekat ima dovoljno potencijala, a da li će imati veliku gledanost, to zavisi od mnogo različitih stvari. „Montevideo“ je podržan talentom i iskustvom svih koji su radili i rade na njegovoj realizaciji, a to je sasvim dovoljno za uspeh.

* Koji najvažniji savet dajete studentima? Šta im je, osim talenta, najpotrebnije za posao - strpljenje, poznanstva, sreća...?

- Najvažnije je da zapamte da gluma nije takmičenje i da oni nisu trkačka grla. Gluma je akt razmene duhovnog sadržaja, kolektivna igra u kojoj koliko daješ, onoliko i dobijaš. U glumi je svako takmičenje destruktivno, razorno i ne doprinosi sazrevanju objektivnog doživljaja, već ceo proces glumačke samospoznaje zagađuje subjektivnom fantazijom o scenskom nadmetanju.

* Šta ste vi naučili od njih?

- Svako od njih je svojim načinom mišljenja, svojom svežinom i talentom, doprineo mom boljem razumevanju univerzalnih glumačkih problema.

* Koliko se vaš glumački put razlikuje od onog o kom ste, kao student, maštali?

- Veoma! Zapravo veći deo mojih očekivanja se ispunio na potpuno drugačiji način od onoga kako sam se nadao. To se zove život.

* Kako vas doživljava publika - jeste li za njih i dalje Slovenac iz „Boljeg života“ ili Laza iz „Lepih sela“ ili „onaj dobar sedi glumac sa plavim očima“?

- Valjda sve to zajedno ili pojedinačno, ne znam...

* U novom filmu Gorana Markovića, „Falsifikator“, igrate ubicu. Jesu li negativci veći izazov za glumca?

- Bilo da igraš negativca bilo pozitivca, jednako moraš da se zagledaš u karakter predmeta kojim želiš da ovladaš. Moraš da zaroniš u njega, da ga dobro upoznaš i glumačkim sredstvima uspešno braniš, kako bi on progovorio preko tebe. Negativci su malo veći izazov, jer ih je teže odbraniti.

* Igrali ste i sveštenike i ubice, i inspektore i kriminalce, ali su vas uloge zavodnika i ljubavnika zaobilazile. Ima li to veze sa tim što delujete autoritativno i pomalo strogo? Da li je sada vreme za neku takvu ulogu?

- To ne zavisi od mene. Stvar je reditelja i njegove postavke kako me vidi, u kojoj ulozi. Sudbina glumca nije da bira već da bude biran, a to znači da onako kako vas vide, po tome vas i biraju. Nikada nisam ni pokušao da se sam preporučujem za neku ulogu, smatram da bi to bilo krajnje neukusno.

* Stiče se utisak da ste čovek iz senke, a i sami ste jednom rekli da ste begunac od javnosti. Da li je to posledica karaktera, vaspitanja...?

- Verovatno je to stvar vaspitanja i karaktera. Na početku svoje glumačke karijere nisam bio u situaciji da mnogo biram, već sam se posvetio radu, prihvatao sam sve što su mi ponudili. Nikada nisam rekao da sam „begunac od javnosti“, to je nečija usputna konstatacija. Pre će biti da je prvih deset godina javnost bežala od mene, ali i to je u redu.

* Koliko je i u vašem poslu dobra reklama - a dobra je svaka, pa i loša, kažu mnogi - postala preduslov uspeha?

- Ako „mnogi“ kažu da je svaka reklama dobra, onda tu sigurno ima istine, sve zavisi čime se bavite i šta želite da postignete. Uvek mi se činilo da ako nemam šta da kažem, bolje je da ne govorim. I obratno. Naravno, to je subjektivno osećanje, kako kome odgovara tako i radi.

* Pošto je i vaša supruga glumica (Olga Odanović), jeste li decu „zarazili“ virusom glume?

- Ne, deca nisu zaražena!