PRVU nagradu za pisanje je dobila u četvrtom razredu osnovne škole, ali je to nije „pomerilo“, pošto je bila ubeđena da svi ljudi znaju da pišu, samo treba malo da se potrude. Ni danas, četiri decenije kasnije, kada je svoje ime ispisala ispod stotina i stotina scenarija, odbacuje tvrdnju da je pisanje dar. Privilegiju školovanog i angažovanog dramaturga, Biljana Maksić vidi samo u činjenici da radi ono što voli.

- Ne znam šta bi za mene moglo da bude alternativa pisanju. Jedino možda kuvanje, pošto u njemu uživam.

Kako je, ipak, nad kutlačom presudilo pero, Biljana nam je darovala mnoga popularna dela, počev od kultnog „Kako je propao rokenrol“, preko filmova „Brod plovi za Šangaj“, „Apsolutnih sto“ i „Mala noćna muzika“, a značajan doprinos dala je nastanku serije „Žene sa Dedinja“, čiji je nastavak snimanja u toku. Biljana je imala zadatak da uradi adaptaciju scenarija holandske verzije, što joj se, kaže, dopalo.

DOKTORKA U „ŽENAMA SA DEDINJA“
Biljana je, osim adaptacije scenarija, igrala u jednoj epizodi prvog ciklusa „Žene sa Dedinja“. - Bilo mi je simpatično što sam se, kao doktorka, pojavila samo na trenutak, ali prodavačice iz kraja su to primetile i posle toga govorile: „Eno je naša komšinica glumica“. To samo govori kakvu moć imaju serije.

- Priča mi se odmah svidela, tako da sam joj se sa zadovoljstvom posvetila. Nije bilo na meni da smišljam, izmišljam... držala sam se originalnih zapleta, jedino što sam morala da „posrbljavam“ junake i okolnosti. Tražila sam uzore u srpskim ženama, brisala neke stvari koje nisu primerene za naše područje - poput načina na koji se slavi Božić, sistema školovanja...

Zadovoljna je, kaže, kako je serija realizovana, a prognozira da će i drugi deo biti modernog formata poput prvenca. Već je počela da radi i na trećem delu, ali ne želi da otkriva razvoj događaja u nastavcima. Otkrila nam je samo da će serija dobiti malo više na trileru.

* Počeli ste kao dramaturg u Školskoj redakciji RTV Beograd. Jeste li se tako profilisali sticajem okolnosti ili planski?

- Tog dana kada sam završila fakultet, otišla sam u poštu da pošaljem pismo, i srela Miloša Pavlovića, koji mi je rekao da tadašnji RTV Beograd traži dramaturga za Školsku redakciju. Učinilo mi se zabavno, pa sam konkurisala i bila primljena. U to vreme je bilo prelepo raditi na televiziji, mnogo se ulagalo u školski program, imali smo divnu redakciju i mogli smo mnogo toga da uradimo.

ĆERKA PRODUCENTKINJA
* Vaša ćerka je rođena u porodici dramaturga (otac Nebojša Pajkić), ali nije krenula doslovce vašim stopama. Jeste li je podržali kada je odlučila da upiše produkciju? - Naravno da jesam. Negde je bilo logično da ne odmakne dalje od našeg sveta, ali ona je govorila kako zbog nas neće upisati dramaturgiju. Htela je da studira psihologiju. Onda se jednog jutra probudila i rekla da je shvatila da film, ipak, voli najviše, ali da će tu ljubav usmeriti ka produkciji.

* Dugo godina ste bili urednica - igranog i serijskog programa RTS, radili kao scenarista u producentskim kućama „Kompani“ i „Emoušn“, ali ste se ipak opredelili za status slobodnog umetnika. Šta je presudilo u tome?

- Urednički posao mi je bio zanimljiv u jednom trenutku, ali sam vrlo brzo ukapirala da to nije za mene. Više volim da pišem nego da uređujem, a i nisam tip koji može da se „ubaci“ u „sistem“ radnog vremena - od 9.00 do 17.00, i tako svakog dana. Ja se već u sredu pitam kada će taj vikend i hoće li ikada doći. Mnogo bolje i korisnije se osećam kada imam svoje vreme za pisanje.

* Gde vam najlakše navire inspiracija i imate li posebne uslove za pisanje?

- Inspiracija vam služi samo dok smišljate priču, a sve ostalo je čist rudarski posao. Zato mogu da pišem bilo gde, a jedino što mi je bitno jeste da imam kompjuter, pošto na laptopu ne mogu da stvaram.

* Izdvajate li neko svoje delo kao najdraže?

- Da sam pevačica, verovatno bih rekla da su mi sva dela kao deca. Šalu na stranu, mnoga su mi zaista draga, počev od onih koja sam radila za Školsku redakciju. Najviše volim komedije, pa sam obožavala „Malu noćnu muziku“, drag mi je film „Kako je propao rokenrol“, kao i „Brod plovi za Šangaj“, koji je bio jedan od najprodavanijih. S njim sam se čak spremala za neki festival u

Italiji, kada me je ponela misao da će mi to biti karta za inostranstvo, ali počeo je rat u Jugoslaviji i od toga ništa nije bilo.

* Žalite li zbog toga?

- Nisam sigurna kako bi mi život izgledao da sam otišla u inostranstvo, ne znam da li bih bila srećnija... Dobro je i ovako, ne žalim se.

* Čuvate li svoje rukopise?

- Ne. Čim ih predam, čim se realizuju, ja ih bacam. Žao mi je zbog nekih rukopisa, poput onog za film „Kako je propao rokenrol“, pošto je scenario izmenjen, pa bi bilo lepo da imam original. Ali, jednostavno imam averziju prema čuvanju stvari, što sam verovatno „zaradila“ zbog oca koji ih je skupljao kao hrčak.