Ivan Ivačković: Kako sam prebio Igi Popa

PUBLICISTA i novinar, a odnedavno i muzičar, Ivan Ivačković ove godine obeležava tri decenije u medijima i rokenrolu. Objavio je više od 2.000 tekstova i četiri knjige, od kojih je najpoznatija „Umetnost pobune“ o legendarnim „Roling stounsima“.

Kada se ostvario u pisanju, rešio je da se posveti svojoj drugoj velikoj ljubavi - bubnjevima i grupi „Spenks“ i da se žestokim ritmovima bori protiv kiča i prostakluka. „Spenks“ su nedavno predstavili maksi singl „Razlog za život“ u Muzeju Kinoteke. Rok elita, od Vlatka Stefanovskog, preko Bajage, Đuleta Van Goga, do „JU grupe“ i Miše Aleksića iz „Riblje čorbe“, gromoglasnim aplauzima pozdravila je njihovo sviranje.

Na pitanje kako se osećao u tim trenucima, Ivačković za naš list odgovara:

- Srećno i ponosno, jer to su ljudi čija muzika je obeležila naš život, ljudi koji su nas svojom muzikom formirali i vaspitali. Doduše, sva trojica iz benda smo u životu više bili okrenuti stranoj nego domaćoj sceni, ali ja, na primer, nikada neću zaboraviti ushićenje koje sam osetio kada sam prvi put čuo Vlatka Stefanovskog. Rastao sam uz „Roling stounse“ i Dejvida Bouvija, ali su pesme „JU grupe“ ili „Riblje čorbe“ iz sedamdesetih i osamdesetih, ili Bajaginih prvih nekoliko albuma, takođe deo moje mladosti i sazrevanja. Veoma je uzbudljivo kad vidite ljude koji su toliko uticali na vas kako vam aplaudiraju skoro do ovacija.

* Koji biste još trenutak iz karijere izdvojili?

- Susret sa „Roling stounsima“ je sigurno nešto što ću uvek izdvajati. Doživeo sam da se rukujem sa Mikom Džegerom. Doživeo sam da budem VIP gost „Roling stounsa“ u Nemačkoj, sa večerom u bekstejdžu i ostalim privilegijama, doživeo sam da vidim kako se pripremaju za koncert i da neobavezno razmenimo nekoliko reči. Doživeo sam da gledam kako Kit Ričards ljubi ruku mojoj supruzi i grli se sa njom, i uopšte nisam bio ljubomoran. Interesantno je da su najbolje manire obično pokazivali ljudi koji su važili za neobuzdane i divlje. Eto, mojoj supruzi je Kit Ričards ljubio ruku, a Džems Braun joj je pridržavao kaput i otvarao vrata.

* A ko je pokazao najgore manire?

- Igi Pop. Sa njim sam se potukao. Došlo je do nekog nesporazuma, uhvatio me je za majicu, ali ja se, naravno, nisam dao, pa sam ga odmah dohvatio za vrat i upravo kad je trebalo da u tom besnom zagrljaju padnemo na zemlju, razdvojio nas je njegov menadžer. Kao da smo u nekoj balkanskoj krčmi, pet minuta kasnije smo se stvarno zagrlili, uz izvinjavanja i smeh.

* Pišete knjigu povodom 25 godina rada grupe „Van Gog“. Osim što vam je pevač Đule prijatelj, vezuje vas i kumstvo?

- Mislim da je to važna priča ne samo o talentu, nego i o doslednosti, upornosti, poštenju i izuzetnoj energiji. „Van Gog“ uporno dokazuje da se i u najcrnjim vremenima može raditi u skladu sa svetskim standardima. U svakom slučaju, knjiga će biti objavljena ove godine, ali ne mogu tačno da vam kažem kad. Zavisi i od toga kada će oni snimiti novi album, jer će disk i knjiga izaći zajedno.

* Imate li savet za one koji žele da se bave rok novinarstvom?

- Imam: da smisle nešto pametnije u životu. Rok novinarstvo u Srbiji više ne postoji. Jedva da postoji bilo kakvo novinarstvo. Gorka uteha je da rok novinarstvo ne postoji ni u boljim kućama nego što je Srbija. To doba je prošlo. Nema više rokenrola, pa nema ni rok novinarstva. Svuda ima bendova, ali rokenrol više nigde nije dominantna muzika. To žalosno stanje nije srpski specijalitet, tako je svuda u svetu. Danas vladaju razne Lejdi Gage i slični. Rokenrol je na vlasti samo još u uspomenama i sećanjima.