Sudbinski susret sa Emilijom

 ZAKONI šou-biznisa su surovi i često nameću nemoguća pravila. Jedno od njih je da pevač ili grupa nikada ne priznaju da su u vezi ili braku, da ne bi izgubili svoje obožavateljke. U slučaju Bajage i “Instruktora” ovo pravilo ne važi. Sa dugogodišnjom devojkom Emilijom, Momčilo Bajagić venčao se 1989. godine, posle sedam godina zajedničkog života. Naredne godine dobili su sina Marka, a osam godina kasnije i ćerku Anđelu.
- Ema je stanovala u Zemunu, a upoznali smo se u autobusu - seća se Bajaga. - U busu sam je prvi put pitao da li bi htela da izađe sa mnom u nedelju, a ona je rekla da nedeljom ne izlazi. Meni je to bilo kao da me je oladila, jer ko ne izlazi nedeljom? Ema je valjda izlazila subotom, otkud znam. Ja onda nisam postavljao nikakvo dodatno pitanje, bilo mi je truba. Tek posle nekoliko meseci smo profurali.
Po sopstvenom priznanju, Bajaga je sve svoje ljubavne pesme posvetio Emiliji. Budući da je u to vreme bio dečko koga bi svaka majka poželela za zeta, pitamo ga da li je njegova veza sa Emom nekada bila u iskušenju?
- Veza kao veza nikada nije bila u iskušenju, ali Emi svakako nije bilo lako. Kad si javna ličnost, svakakve stvari o tebi se pojavljuju u medijima. Ema je to stvarno dobro podnela, naročito tih prvih godina našeg zabavljanja, koje su bile najluđe. Mi nismo mogli da idemo na letovanje negde gde idu svi. Sećam se da smo jednog leta na Mljetu otišli na neku daleku plažu da bismo bili sami. Međutim, odnekud se tu pojavilo petoro ljudi koji su samo sedeli i piljili u nas. To im je, valjda, bilo interesantno. Meni je najgluplja fora bila da govorim kako nemam devojku da bi me curice jurile. Ljudi te vole zbog muzike. Da nisam pravio dobre pesme, ne bi me ni voleli.
Ne samo da Emiliji nije bilo lako, već ni Bajaginoj deci. Ljudi često misle da je imati slavnog roditelja privilegija, ali Bajaga tvrdi da nije, naročito kada mu predstoje koncerti, kao tri beogradska u Sava centru 28, 29. i 30. decembra, pod medijskim pokroviteljstvom “Novosti”.
- Tada uđem u fazu kad sam nervozniji, a nervoza se prenosi na klince, pogotovo što im drugovi iz škole traže karte za koncert - objašnjava Bajagić.
- Zbog svega toga ne volim kad moram da se pojavljujem u medijima. Kad bih mogao da biram, ja bih samo pisao pesme, radio u studiju i svirao koncerte. Svirke jesu naporne, ali ja sviram 30 godina non-stop. Kad se vratim sa koncerata ili turneje, super mi je prvih 10-15 dana. Onda mi sin kaže: “Hajde, tata, idi negde sviraj, što si nervozan?”
Iako nerado priča o svojoj porodici i trudi se da je drži podalje od medija, na pitanje da li je neko od njegove dece nasledilo muzičke gene, Bajaga odgovara:
- Mare je krajem januara napunio 19 godina i moje je visine. Zanimao se za košarku, ali ga je to sada pustilo. Ni ja nisam znao da košarka može do 14 ili 15 godine da se igra rekreativno, a posle samo profi, što podrazumeva šest treninga nedeljno, plus utakmicu. Mare nije bio u tom fazonu, iako ga sport zanima, ali više u smislu sportskog novinarstva. Interesuju ga kompjuteri, mediji, komunikacija. Vidim da nije siguran šta bi upisao. Sa druge strane, Anđela, koja je pre mesec dana napunila 11 godina, baš se interesuje za muziku. Svira klavir, malo sam joj ja pokazivao nešto na gitari, mada nisam dobar za profana. Kažu da roditelji ne treba da podučavaju svoju decu, jer ne mogu da im budu autoritet. Anđela non-stop uzima moj mali “mek buk”, mada koristi i svoj. Ima program “garaž bend” i naučila je da snimi sebe, tri vokala, da napravi temicu. Kad dođem kući i preslušavam, na primer, Čolin demo snimak za koji treba da napravim tekst, ona dođe i kaže: “Šta radiš to? Pišeš pesmu? Je l’ ti treba pomoć?” Neki put da dobru sugestiju. Čini mi se da ako neko bude muzičar u kući, biće to Anđela, a ovo što Mareta zanima biznis, palo mi je na pamet da bi mogao da mi bude menadžer.

PAŠENOG ŽIKA
- SUPRUGA Žike Milenkovića Vesna i moja Emilija su rođene sestre, tako da smo nas dvojica paše - otkriva Bajaga. - Žile je uvek bio najkreativniji “instruktor” u autorskom smislu, zna tekst da nabode i jedini je pored mene komponovao. Njegove su pesme “Život je nekad siv”, “Ruski voz”, zajedno smo napravili “Samo nam je ljubav potrebna”, “Veselu pesmu”... Njega najduže poznajem, jer smo ž75 ili ž76 svirali zajedno u grupi “Ofi”. Na jedinoj svirci te grupe u Dizajnerskoj školi, Žika se obrijao do glave, jer u to vreme nije smela da se nosi duga kosa i posuo belim puderom po glavi. Uvek je bio egzibicionista.

(Nastaviće se)