"ŠOTE, mori Šote", proterana je sa Ovčara i Kablara. Pesmi koju je Azem Bejta, šiptarski odmetnik iz dreničkog kraja, naručio za svoju ženu i saborca Šotu Galicu, trajno je zabranjen ulaz na Sabor trubača u Guči.
Srpske trube na najpoznatijem srpskom saboru izvornog stvaralaštva ostaće neme za ovu pesmu koja se gotovo čitav vek orila srpskim svadbama i saborima izazivajući konsternaciju u veselju.
- Politika nema nameru da se meša u muziku, niti to radi - kaže Velimir - Velja Ilić. - Ali svako ima pravo, pa i "Guča" koja je postala najpoznatiji srpski brend, da se zaštiti od kvazidodataka. Sabor trubača u Guči je sabor izvornog srpskog stvaralaštva i tradicije, to je vašar najlepših srpskih kompozicija iz srpske istorije i kulture i nema smisla da se tu pojavljuju pesme drugih naroda, a posebno ne naroda koji su nam bili i ostali veliki neprijatelji.
Azem Bejta i njegova žena Šota Galica, po kojoj je nastala istoimena pesma a koju su Srbi proteklih decenija iz neznanja "primali" - svakako to jesu bili - veliki srbomrsci.
Profesor istorije i dekan kosovskomitrovačkog univerziteta Dragi Malinković, koji je na tu temu davno još objavio knjigu, navodi istorijske podatke:
- Pesma "Šote, mori Šote," nastala je kao svadbeni poklon. Azem Bejta ju je naručio za svoju ženu Šotu, a Srbi su je sve vreme pevali kao svoju. Azem Bejta bio je najpoznatiji šiptarski odmetnik koji je poveo ustanak kačaka (odmetnika) u dreničkom kraju, istom onom kraju koji će kasnije dati Adema Jašarija.
- Ustanak je bio veliki problem za Kraljevinu SHS, sve dok ih vojska i žandarmerija 1924. godine nije opkolila - nastavlja Malinković. - Na poziv srpskog komandanta da se predaju, odmetnici su odgovorili vatrom. Šest godina su kačaci žarili, palili i ubijali po dreničkom kraju, sve do 1924.
Teško ranjenog Azema Bejtu, prema kazivanju profesora Malinkovića, iz obruča srpske žandarmerije, spasla je njegova žena i saborac Šota Galica. Ali, lečili su ga nadrilekari i Bejta nije preživeo.
- A Šota Galica, kada je njen muž poginuo, obukla je mušku narodnu nošnju i stavila keče na glavu. Nastavila je da se bori protiv Srba i Srpstva istom silinom kao njen muž.
Postoji i narodno predanje, koje se na Kosovu i Metohiji prenosilo s kolena na koleno. Po predanju, Šota Galica je posle smrti muža, besna i divlja, uhvatila šestoro srpskih čobančića. Svezala ih je i zatim zapalila vatru. Dok su deca umirala, ona je pevala "Šote, mori, Šote, Šote, mašala, davno želim, Šote, mori, da te igram ja".
- To predanje nema utemeljenje u istoriji, a to znači da nemamo podatke koji bi ga potvrdili - kaže profesor Dragi Malinković. - Ono se javilo i zadržalo u narodu kao jezivo kazivanje i personifikacija zla koje su Arnauti činili prema Srbima. U svakom slučaju Azem Bejta i Šota Galica ubijali su Srbe, radujući se svakom ubistvu. Jer, brojali su uzete srpske duše. A srpski narod, ne znajući za sve to, obožavao je baš tu pesmu. Hvala bogu da su iz srpske muzike počele da se ispiraju te krvave note za krvavu nevestu.

UGOVORI
- NAROD sluša i prihvata ono što se emituje - kaže ministar Velja Ilić koji je prvi "preporučio" da se ta pesma više ne peva. - Emitovalo se po lokalnim radiostanicama skoro čitav vek, ljudi su to ne znajući zavoleli, sviraju po svadbama i saborima kao vrhunac veselja. Nije bilo mnogo onih koji su znali jezivu istoriju te pesme. Sada smo rešili i da joj preporukom zabranimo ulaz na Guču. Sa svim orkestrima potpisali smo ugovore po kojima mogu da sviraju samo tradicionalnu, izvornu, kvalitetnu srpsku muziku. Drugi, "ako imaju morala" - neka je sviraju.

PEVAČICE
SRPSKO izvorno stvaralaštvo u Guči zaštitiće tradiciju i od razigranih pevačica. Prvi put ove godine njima neće biti dozvoljeno da se, kao nekad, penju i igraju po stolovima, dok muškarci u dertu lome čaše i inventar. Trubački orkestri držaće se samo izvornih, autentičnih i tradicionalnih srpskih nota.