Svet na pragu bankrota

SVAKOG sekunda svet je sve zaduženiji, iako cela planeta već duguje više nego što prihoduje.

Čovečanstvo se povija pod 158 biliona (hiljada milijardi) dolara duga. Svaki čovek na planeti duguje 22.733 dolara. Svako dete rađa se sa teretom dugova, koji rastu brže od rasta čovečanstva. Dugovi rastu brže od bruto društvenog proizvoda.

Dugovanja su se više nego udvostručila u protekloj deceniji, sa 78 biliona dolara u 2000, na 158 biliona dolara u 2010. godini, procenjuje globalna konsultantska kuća “Mekinsi”. Sa 6,95 milijardi ljudi na planeti, i prošlogodišnjim bruto domaćim proizvodom od 74,54 biliona dolara, prosečan BDP u svetu je 10.500 dolara. To je tek polovina od duga svakog od nas.

Teoretski, čovečanstvo je bankrot, što ga čini finansijski ranjivijim nego ikada u istoriji. Predviđanja “Ekonomista” govore da sledeća godina donosi još oko pet biliona dolara većih dugovanja.

- Dug raste brže od BDP. Odnos globalnog duga u odnosu na BDP povećao se sa 218 procenata u 2000. godini na 266 u prošloj godini - navodi “Mekinsi”.

Najveći deo dugovanja odnosi se na vlade i finansijske institucije. Svetske vlade duguju svojim građanima, a rastuća cifra poslednjih godina odslikava zabrinjavajuće trendove. Brži rast dugovanja od prihoda, što je slučaj poslednjih godina, podrazumeva veće mešanje države u ekonomiju, i povećanje poreza u budućnosti, predviđa “Ekonomist”. Što je veći vladin dug, veća je opasnost od fiskalne krize, a time će i kriza imati veći uticaj na ekonomiju.

Grčka, Irska, Portugal, Španija, Britanija i SAD već su uhvaćene u dužničku zamku. Pokušavaju da se izvuku praveći rezove u zdravstvenom i penzionom osiguranju, otpuštanju hiljada radnika, dok su SAD posegnule za štamparijom novca. To na velika vrata uvodi inflaciju u globalni sistem - štampanje novca bez pokrića.

Sjedinjene Države su posudile bilione dolara tokom protekle decenije, uglavnom od stranih investitora, što je pomoglo finansiranju dva duga rata i oporavku finansijskog sistema i promociji ekonomskog rasta fiskalnim stimulusima. Dugovi su se, tako, samo gomilali.

- Americi je trebalo 204 godine da akumulira bilion dolara duga, a sada to čini svake dve do tri godine - primetio je ameirički kongresmen Džim Kuper.

U SAD situaciju pogoršava labava moneterna i fiskalna politika posle 2001. godine. Politika niskih interesnih stopa ohrabrila je trošenje u privatnom sektoru i povećanje zaduženosti domaćinstava, dok su izdvajanja za vojsku porasla sa ratovima u Iraku i Avganistanu. Amerika je od izvoznika kapitala, tako postala njegov uvoznik, usisavši oko dve trećine globalne ušteđevine u periodu između 2004. i 2006, što je, kako primećuju stručnjaci, rezultiralo “globalnom neravnotežom”.

Amerika, međutim, kao integralna ekonomija, primećuju stručanjaci, uprkos rastućim ekonomskim problemima, raspolaže mehanizmima koji mogu brže da ih reše nego u evrozoni. Činjenica da u zoni evra svaka država i dalje odlučuje o svojoj ekonomiji, a da su pravila koliki budžetski deficit može da se toleriše uglavnom ignorisana, čini situaciju u ovom delu sveta komplikovanijom nego u SAD.

Evropski političari odgovorili su na krizu nizom neodlučnih mera, što je izazvalo negativnu reakciju investitora u Briselu, Frankfurtu i Vašingtonu. Eksperti komentarišu da bi odgovor Evrope mogao da bude veća fiskalna integracija i centralizovano finansiranje dugova, a na durži rok strane investicije, novo otvaranje ka obrazovanim imigrantima. Takva rešenja, međutim, zasad nisu na vidiku, a slične istorijske epizode prošlosti uče da proces izlečenja od recesije nije ni brz, ni bez potresa.

Naruku ne ide ni činjenica da produženi životni vek u najrazvijenijim delovima sveta, u Japanu, Evropi i SAD znači da sve manji broj poreskih obveznika mora da obezbedi finansijske resurse za sve veći broj penzionera. Lakog izlaza, rečju, nema.

Mere su, koliko teške, toliko ograničene - radni vek bi mogao da se produži do 70 godina, sa produženjem životnog veka. Za SAD bi to moglo da znači smanjenje izdvajanja za vojsku i poljoprivredne subvencije. Za Evropu, labavljenje striktne imigracione politike, jer bi Stari kontinent morao da se osloni na relativno mlađu mediteransku populaciju kako bi mogao da izdrži teret penzionera.

Nijedna od ovih mera, međutim, ne bi se mogla nazvati popularnom za svetske vlade. U prošlosti, u ovakvim situacijama, vlade su se teško odlučivale na povećanje taksi ili smanjenje troškova.

Mnogo češće, odlučivale su se da smanje realnu vrednost obaveza - inflacijom. U kratkom periodu vladavine od prosečno četiri godine izabrani političari mnogo ređe su spremni da posegnu za nepopularnim merama povećanja poreza i stezanja kaiša, nego za štampanjem novca, koja bi, eventualno, mogla da im donese još jedan mandat u rukovodećoj fotelji.

Realna situacija, dakle, ide u prilog novih zaduživanja i povećanog jaza između bogatih i siromašnih. Gotovo polovina svetskog stanovništva, više od tri milijarde ljudi, zarađuje manje od dva dolara dnevno. S druge strane, broj milionera premašio je 10 miliona.

Prema podacima “Meril Linča” i “Kapgeminija”, broj najbogatijih u svetu povećao se prošle, krizne, godine za više od osam procenata, na gotovo 11 miliona. Njihovo bogatstvo uvećalo se za gotovo deset procenata, dostižući 42,7 biliona dolara. Globalna populacija ultrabogatih porasla je još više - preko deset odsto, a njihovo bogatstvo za 11 procenata.

Kreditni sistem u početku je tihi pomagač akumulacije koja se sliva u ruke pojedinaca ili udruženih kapitala. Potom on postaje oružje u borbi konkurenata, da bi se transformisao u mehanizam centralizacije kapitala. Na kraju, kada se približi tački kada niko više ne može da stvori štit od nesolventnosti, on se pretvara u glavobolju za vlade i - u okidač društvenih nemira.

OKIDAČI DUGOVA

DUŽNIČKA zamka u kojoj se našao svet uspostavljana je korak po korak, smatra predsednica Bankarskog instituta Elen Braun. Prva je postavljena 1971. godine, od kada se dolar više ne vezuje za zlatnu podlogu. Valute koje se više nisu vezivale za zlato ostavljene su da “plutaju” na tržištu novca, takmičeći se jedne sa drugima, što ih je učinilo podložnim spekulaciji i manipulaciji. Sledeća se dogodila 1973. godine, kada su zemlje OPEK postigle sporazum o prodaji nafte u dolarima, a cena crnog zlata znatno porasla. Do 1974. godine cene nafte su porasle 400 procenata u odnosu na 1971. godinu, a zemlje koje je nemaju bile su prinuđene da pozajmljuju dolare od američkih banaka.

Potom je 1981. američka Centralna banka podigla kamatu na 20 procenata. Dug je udvostručen za manje od četiri godine, sa većim delom sveta ophrvanim dugovanjima. Do 2001. dug zemalja u razvoju se učetvorostručio. Kada ne bi mogle da otplaćuju dugovanja, MMF je uskakao sa pozajmicama, uz posebne mere, koje su uključivale rezove u socijalnim davanjima, privatizaciju banaka, otvaranje tržišta stranim investitorima, “plutanje” valuta. Danas se te mere ne nameću samo zemljama u razvoju, već i Evropskoj uniji i SAD.

VRH PIRAMIDE

BANKA za međunarodna poravnanja (BIS) iz Bazela koju su 1930. godine osnovale banke Belgije, Francuske, Nemačke, Italije, Japana, Britanije i grupa banaka iz SAD, trenutno ima 55 članica i na čelu je globalne finansijske piramide, tvrdi profesor Kerol Kigli u knjizi “Tragedija i nada”. Aprila 2009. grupa najrazvijenijih zemalja G 20 pristala je na regulative koje postavlja bord čije je sedište u BIS. Iako se radi samo o smernicama BIS, zemljama koje se ne povinuju sleduje, smanjenje kreditnog rejtinga, što je vrlo visoka cena.

U susret svetskoj krizi BIS je zahtevala od članica da povećaju kapital za dva procenta. Japanske banke su odmah zapale u recesiju, dok su američke pokušale da je izbegnu “pakovanjem” zajmova u hartije od vrednosti koje su prodali investitorima. Gotovo svako je mogao da dobije pozajmicu, i krediti su se znatno uvećali. Kada ljudi više nisu mogli da ih otplaćuju, bankarske aktivnosti su obznanjene i berze su pale, što je pokrenulo krizu.

Ona se prelila u Evropu. Odgovor EU je bio da zemlje članice više ne pozajmljuju od svojih banaka ili štampaju novac, nego da se kreditiraju od privatne međunarodne Evropske centralne banke, ili MMF. Time su privatne banke dobile veću međunarodnu moć.