Nedo 11 godina živi kao nestala osoba

BROD - Pedesetogodišnji Nedo Ignjić iz Donjih Vrela, kod Broda, proveo je po sarajevskim logorima punih 11 godina. Oslobođen je 15. aprila 2003. godine, posle mnogo godina provedenih u privatnim logorima koje su držali Bošnjaci.

- U aprilu 1992. godine ranjen sam od granate koja je stigla preko Save iz Hrvatske. Prebačen sam u bolnicu u Derventu, a potom u Doboj. Kako sam dospeo u Sarajevo, ne sećam se tačno, znam jedino da sam u Sarajevu ležao na Klinici za maksilofacijalnu hirurgiju - ispisuje Nedo Ignjić na komadu papira svoja tužna sećanja na dane agonije, jer je posle ranjavanja izgubio moć govora.

Sve to vreme za Nedom Ignjićem tragali su njegovi brat Milan i sestra Sofija. Ovaj slučaj prijavljen je i Međunarodnom crvenom krstu. Ime Nede Ignjića nalazilo se i na spisku nestalih, kod opštinskog Udruženja za traženje u Brodu. Srećom, ispostavilo se da je to greška!

Nadu da je Nedo živ, pokrenula je jedna televizijska emisija emitovana na FTV. Gledajući je, njegov brat Milan Ignjić prepoznao je Nedu, brata koga je tražio punih deset godina. Odmah je otputovao u Sarajevo i tamo uspeo da izdejstvuje Nedino oslobođenje. Mesto gde je Milan trebalo da dočeka brata bio je Dom za socijalno i zdravstveno zbrinjavanje lica sa invaliditetom. Milan je sa sobom poneo Nedinu ličnu kartu i fotografiju, na osnovu čega je potvrdio bratov identitet.

- Pri razmeni sam saznao da brat od posledica ranjavanja ne može da govori, pa je u domu za socijalno i zdravstveno zbrinjavanje lica sa invaliditetom zaveden kao gluvonema osoba bez imena - objašanjava brat Milan.

Kada se Nedo oporavio, iz bolnice je prebačen u školu na Bjelavama, odakle su ga terali da radi teške fizičke poslove za različite „poslodavce“ po nekoliko dana, pa i meseci. Posle toga stizao je novi gazda. Imao je šta da jede, ali je uvek spavao na podu, retko je imao priliku da se okupa. Sve vreme bio je bez ikakvih dokumenata.

- Ne znam da li su znali da sam Srbin, ali pošto su verovali da ništa ne čujem i da ne govorim, u mom prisustvu pričali su i o stvarima koje nisu bile za moje uši - kaže jadni Nedo. Svega sam se naslušao, slušao sam stalno priče o ubijanju sarajevskih Srba i o zločinima i mučenjima.

Po izlasku na slobodu Nedo nije imao kud, jer ga je sačekala u ratu porušena kuća. Kod braće Veljka i Milana nije mogao, jer i oni teško žive, sa višečlanim porodicama u neuslovnim kućicama.

- Obratili smo se za pomoć opštini i oni su nam izašli u susret. Na ruševinama stare kuće, sagradili su novu, u koju sam se uselio prošle zime. Kuća je manja od stare, ali je za mene pravi raj - ispisuje Nedo na komadu papira.