Moderna autobuska stanica u Budvi

Autobuska stanica. Kada neko izgovori ovo dvorečno ime obično su asocijacije sledeće: gužva i dovikivanje, brojne ispijene i pune flaše piva na rasklimatanim stolovima, kojima se „bave“ stanični radnici i pridocneli pijanci, pospani putnici koji sede na ogromnim koferima, prašina koju dižu autobusi koji pristižu.

Moderni objekat toga imena i znatno šire namene, u centru Budve, čiji krov viri iz bujnog mediteranskog rastinja, mesto je gde se dolazi autobusima, ali vrlo često i bez ikakvog voznog reda. I gde je sve drugačije. Momci tu izvode devojke, supruge muževe, zakazuju sastanke poslovni partneri. Jagnjetina i jaretina ispod sača, sveža morska riba i drugi specijaliteti nacionalne kuhinje u ambijentu koji je po svemu hotelski, u zatvorenom delu i terasama pod lozom, vrhunska pića, sokovi od borovnica, kivija, pomorandži koji se cede na licu mesta, i usluga na nivou koji je daleko ispred sličnih kuća - mame. Ovde se dolazi i odlazi, ali i izlazi.

A sve je nekako neobično kada je u pitanju prva budvanska recepcija. Jedan od retkih privatnika u to vreme, Čevljanin Milan Mrvaljević, kupio je autobusku stanicu u Budvi, koju je sagradila opština i za koju na dva oglašavanja nije bilo kupaca. Bila je to prva privatna stanica u ondašnjoj Jugoslaviji.

- Za objekat koji je bio uređen svega jednu trećinu dao sam 1,1 milion maraka, da bi ukupna ulaganja vrlo brzo premašila cifru od 2,5 miliona - objašnjava za „Novosti“ Milan Mrvaljević, vlasnik Kompanije „Merkur“ u Budvi. - Čudili su se prijatelji što sam s mukom zarađeni novac u slovenačkoj pečalbi „stukao“ u stanicu.

Milan je imao viziju. Stanica sa 22 moderna perona, šalterima gde turista i namernik može da kupi avionske, brodske i železničke karte za nastavak puta ili povratak, rezerviše smeštaj, hotelski i u privatnim apartmanima, osveži se u nekom od bifea, poslastičarnica, obavi posao u pošti. Ruča ili večera, sačeka prijatelje. Tu je frizerski salon, self servis za one koji žure. A restorani u zelenilu, čije goste rashlađuju vodene zavese, dočekuju one koji dolaze namerno i bez žurbe.

Tokom 24 časa kroz objekte budvanske stanice prođe nekoliko hiljada ljudi. U periodu van sezone takođe je prilično putnika, ali i namernika koji uz specijalitete Katunske nahije „ubijaju“ vreme.

- Hteo sam da turista koji prvi put kroči na tle Budve vidi da je došao u grad kome sam se posvetio, u kome caruju lepota i dobrodošlica. Da onaj ko stiže ima na jednom mestu i informacije i rezervacije. Koliko sam uspeo, to kazuju drugi. Mislim da iako je ovaj centar, koji počiva na 10.000 kvadrata, zaokružen, treba osmisliti još po nešto - uveren je Mrvaljević.

Snažni utisci koje putnik nosi s prve budvanske kapije pomalo blede kada se uđe u grad. Uistinu lepa i najposećenija Budva na nekim drugim važnim punktovima nema sjaj „Merkurove“ stanice. Ni kada su u pitanju ponuda i usluga, ni kada se radi o cenama.

- Ne želim ni najmanje da učim druge. Reći ću samo ovo: kada bi svaki domaćin, bilo čime gazdovao, lepo uredio svoje dvorište, sijao bi ceo grad. Uprkos činjenici da su gužve tokom leta ogromne. Budva je pošla tim putem, ali se na njemu zastajalo i usporavalo. No, mislim da će nas sve koji se bavimo turizmom vreme koje dolazi obavezati da budemo mnogo bolji. Tu u prvom redu mislim, bez imalo skromnosti, na svoju kuću - kaže Milan Mrvaljević.

NIJE TO, MORA DA JE PREKO PUTA

Dijalog smo zabeležili ispred same stanice u Budvi.

- Rekoše da je ovde autobuska - obraća se starija dama mlađoj saputnici, pokazujući ka ulazu ispred kojeg sve šljašti na letnjem suncu.

Pošto je bolje pogledala, devojka će:

- Bežimo odavde, mora da je to preko puta.

I krenuše prema obližnjem sportskom centru, velikoj građevini koja izgleda „golišavije“.