Kratak fitilj tolerancije

EVROPA mora da se probudi zbog onoga što se dešava u našim zemljama - alarmirao je učesnike bezbednosne konferencije u Minhenu britanski premijer Dejvid Kameron, saopštivši da je “državni multikulturalizam propao”:

- Iskreno rečeno, potrebno nam je mnogo manje pasivne tolerancije, a više aktivnog “mišićavog liberalizma” - poručio je.

Upozorenje lidera britanskih konzervativaca, koji se založio za jačanje nacionalnog identiteta, zazvučalo je kao eho onoga što se, neki mesec ranije, čulo od njegove nemačke koleginice, kancelarke Angele Merkel. Njeno priznanje da je “multikulti” koncept u kome ljudi različitih kultura žive srećno, jedni kraj drugih potpuno propao i da imigranti treba da učine više da se integrišu, u svetlu Kameronove izjave, deluje kao početak kraja koncepta kojim se ponosi zapadni svet.

Pojavivši se kao filozofija, kao deo pragmatističkog pokreta krajem 19. veka u Evropi i SAD, multikulturalizam je delom bio odgovor na novi talas evropskog imperijalizma u supsaharskoj Africi i masovnu imigraciju južnih i istočnih Evropljana u SAD i Latinsku Ameriku. Kao zvanična politika multikulturalizam je usvojen na Zapadu sedamdesetih godina prošlog veka - u Kanadi 1971. godine, u Australiji 1973, da bi ga ubrzo prigrlio najveći broj čanica Evropske unije.

U međuvremenu, zapadne metropole pretvorile su se u mozaik kultura, kojima je, na prvi pogled, “multikulti” koncept savršeno odgovarao. Tarik Modud, profesor sociologije na Unvierzitetu u Bristolu, smatra da je na početku 21. veka multikulturalizam potrebniji nego ikada, kao “forma integracije”. Politički teoretičar Biku Kotalal Parek, predavač na Londonskoj školi ekonomije, smatra da principi pravde ne smeju da stižu iz samo jedne od kultura, već “putem otvorenog i ravnopravnog dijaloga među njima”.

U praksi, međutim, trend je krenuo u suprotnom smeru, izazivajući vatrene polemike u zapadnim prestonicama, i otvarajući pritajeni “rat” između “domorodaca” i “došljaka”. Kritičari multikulturalizma sumnjaju da je ideal koegzistencije kutlura koje se prepliću i utiču jedna na drugu održiv, čak i poželjan. Nacionalne države, smatraju oni, gube jačanjem multikulturalizma, što vodi urušavanju kulture zemlje domaćina.

Australijski istraživač koji se bavi etničkim pitanjima Frenk Salter primećuje da relativno homogena društva investiraju više u javna dobra i pokazuju više altruizma, od raznorodnih. Studije sprovedene u Americi, jugoistočnoj Aziji i Africi pokazale su da su multietnička društva manje darežljiva i manje sposobna da sarađuju na razvoju javne infrastrukture.

Najveći izazov multikulturalizmu, međutim, nije filozofski, već politički. Na početku 21. veka, ne dovode se u pitanje prava manjinskih nacija, ali kao pretnja se doživljavaju - imigranti. Delom je to zbog straha od “drugačijih” i nostalgije za prošlošću, kada su svi delili isti identitet. Ali, u vremenima ekonomske krize, poslednjih godina, strah je prerastao u gnev koji preti ostvarenjem Hantingtonovog predviđanja o “sukobu civilizacija”.

Ponosne na svoj “lonac za topljenje nacija”, SAD nikada nisu uvele zvaničnu politiku multikulturalizma. Ali, upravo u SAD u poslednjoj deceniji osetno raste gnev uperen kako protiv imigranata, posebno ilegalnih, tako i muslimanske manjine, posebno posle terorističkih napada 11. septembra 2001. godine. Muslimani su predmet vatrenih debata i u Zapadnoj Evropi, gde ih je daleko više nego u SAD. U prvom planu su, koliko bezbednosni strahovi, toliko i nesposobnost politike multikulturalizma da ih integriše i pruži im ekonomske šanse.

- Prosudimo otvoreno o ovim organizacijama - da li veruju u univerzalna ljudska prava - uključujući prava žena i ljudi drugih vera? Da li veruju u jednakost pred zakonom? Da li veruju u demokratiju? Da li ohrabruju integraciju ili separatizam? - zapitao je Kameron.

Njegove reči izazvale su burne reakcije Muslimanskog saveta, čime je neuspeh multikulturnog koncepta dobio samo novu potvrdu. Ostaje otvoreno pitanje posledica “kratkog fitilja” tolerancije u “pomešanim” sredinama.