Sedam protiv “Grupe sedam“

To pomeranje na vrhu lestvice najbogatijih, nagoveštava da se u hodu globalne ekonomije dešavaju do juče maltene nezamislive stvari, koje će u narednih nekoliko decenija, potpuno istumbati dosadašnji planetarni ekonomski poredak i raspored snaga među državama i narodima.

„Zlatni vek“ zapadne, a pre svega američke ekonomije, definitivno ističe. Ona famozna „G 7“, grupa koju su činile sedam najrazvijenijih zemalja sveta - SAD, Japan, Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Italija i Kanada - moraće da se pomiri sa time da će tu privilegovanu poziciju morati da deli sa „novom sedmorkom“ koja silovito nadire i koju čine Kina, Indija, Rusija, Brazil, Indonezija, Meksiko i Južna Koreja.

Procene stručnjaka, među kojima je i londonski „Ekonomist“, kažu da će do 2025, ili nešto kasnije, sadam pomenutih zemalja u razvoju nadmašiti po bogatstvu sedmorku iz sadašnje „Grupe 7“, da će Kina po bruto nacionalnom dohotku izbiti na vrh, da će Indija zauzeti drugo, a Brazil, poznat po sirotinjskim favelama i karnevalima, već do 2025. godine zauzeti petu poziciju. U prodoru je i Meksiko, koji će u narednih 15 godina preteći, čak, Francusku.

Ta drastična pretumbacija postojećeg poretka odvija se pred našim očima na način koji zbunjuje svetske ekonomiste, pa čak i nobelovce. To se najbolje vidi na primeru Kine. U ovim godinama krize, koja drma ceo svet, kineska ekonomija beleži rast od oko 10 procenata godišnje, njene devizne rezerve su narasle na 2.500 milijardi dolara, spoljnotrgovinski suficit se meri desetinama milijardi dolara, a broj zaposlenih i milionera u zemlji raste, a da se pritom ne zna da li u Kini vlada komunistički, kapitalistički, ili neki sasvim treći sistem.

Promena stanja stvari i odnosa na svetskoj ekonomskoj, a time i političkoj sceni, najupečatljivije se prelama u odnosima između dve ekonomske „aždaje“ - Amerike i Kine. „Odnosi između SAD i Kine, izjavio je Barak Obama, oblikovaće 21. vek.“ To su reči i do skora nezamislive za jednog američkog predsednika. Ali, život čini svoje i, eto, u stanju je da spusti na zemlju čak i jednog šefa Bele kuće.

Pre tri decenije američki bruto proizvod je činio 50 odsto svetskog bogatstva, sada je pao na 20 procenata, dok je kinesko učešće u BDP-u sveta skočilo sa 3 na 9 odsto. To nije sve. Američko-kineski ekonomski odnosi su su toliko razvili i tako zapetljali da dve zemlje ne mogu jedna bez druge. Zapravo, dve države su kao ona dva pijanca koji idu ulicom čvrsto zagrljeni, jer ako ispuste jedan drugog, oba će pasti.

Kako to? Amerika je najveći kineski dužnik, a Kina najveći zavisnik od američkog tržišta, na kojem ostvaruje mamutski trgovinski suficit. Zahvaljujući takvom izvozu, Kina je nagomilala neviđene devizne rezerve, ali je nevolja u tome što oko 80 odsto tih rezervi drži u američkim dolarima. U dolarima su i američke državne obveznice koje je Kina kupila u vednosti od skoro 1.000 milijardi.

„Klackalica“ je u sledećem. Ako Peking kojim slučajem počne da napušta dolar i svoje rezerve pretoči, recimo, u evre, ili krene da naplaćuje američke obveznice, američka valuta i tržište mogu ući u takvu krizu koja bi i Kinu zavila u crno.

“KRIZA“

BRAZIL je za dve godine krize takođe beležio visok ekonomski rast. U prvih šest meseci ove godine otvoreno je milion novih radnih mesta, devizne rezerve su 253 milijarde dolara, strane investicije pristižu sa svih strana, ali su kineski ulagači pretekli sveprisutne Amerikance u ovoj velikoj i potencijalno bogatoj zemlji Južne Amerike, za koju je još Štefan Cvajg rekao da je „zemlja budućnosti“.

VELIKI, A BRZI

„I SLON može da trči brzo“, samouvereno kažu Indusi, čija zemlja beleži ekonomski rast od osam odsto godišnje, što Indiju svrstava u sam vrh „galopirajućih ekonomija“ sveta.